субота, 30. март 2013.

ГДЈЕ СУ МИЛИЈАРДЕ?



 Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да је ријеч се о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара, наглашава Јовичић....98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто...

Разговарала: Снежана САМАРЏИЈА


САРАЈЕВО, 29. МАРТА /СРНА/ - Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, који је поднио оставку на чланство у ад хок Комисији Представничког дома за утврђивање трошења донаторских средстава, истиче да Комисија није могла да уђе у траг свим парама које су као донације ушле у БиХ.


"Моје намјере биле су да се разјасни гдје је утрошен бар дио тог силног новца. Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да се ради о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара“, наглашава Јовичић за Срну и објашњава да је оставку поднио из моралних разлога, али и зато што надлежне институције БиХ нису радиле свој посао.

Према његовим ријечима, Комисија, која је започела рад у претпрошлом мандату Парламентарне скупштине, кренула је са најбољим намјерама и у почетку је имала успјеха у раду.

"Уз помоћ комисије за испитивање ненамјенског кориштења донација, која је своједобно формирана у Парламенту Федерације БиХ /ФБиХ/, утврђено је да се не зна гдје су завршиле двије и по милијарде КМ које су ушле у Сарајево“, подсјетио је Јовичић.
Он истиче да је 98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто.

"Донаторским средствима у Федерацији БиХ располагали су углавном тадашњи властодршци из СДА“, рекао је Јовичић и прецизирао да је, за разлику од Федерације - Република Српска у потпуности оправдала добијена средства. 


Јовичић подсјећа да је Комисија на око 4 000 адреса послала писмо како би се барем донекле напредовало у утврђивању трошења донација, али да је одговор стигао са свега неколико стотина адреса.


"Индикативно је да се губи траг за 263 такозване невладине организације из иностранства, које су дјеловале у БиХ. Неоспорно је да су оне дијелом учествовале у обнови кућа и инфраструктуре, али су на то потрошена симбилична средства. Углавном су те невладине организације у БиХ опрале огромна финансијска средства и сад их ни Интерпол не може наћи“, упозорава Јовичић.


Истичући да је инсистирао да Комисија рашчисти колико год је могуће питање трошења донаторских средстава или да буде укинута, Јовичић је рекао да нико од надлежних није показао интерес да се то уради.

"Нисам желио да се претварам ни у судију, ни у тужиоца, ни у истражне органе, него да та Комисија натјера наше надлежне институције, а то су превасходно Тужилаштво БиХ, СИПА и Обавјештајно-безбједносна агенција, да раде свој посао“, рекао је Јовичић, који за опструисање рада Комисије директно одговорнима сматра одређене политичке кругове из Сарајева.

"Више пута сам рекао: `Ко је јамио - јамио`. Не желим да будем ничије покриће за лоповлук који се мјери милијардама долара“, поручио је Јовичић.
Он посебно жали због чињенице да у 21. вијеку у БиХ постоје избјегличка насеља без струје и воде те да још нису распуштени колективни центри.


Јовичић није могао да прејудицира каква ће бити судбина Комисије и да ли ће она наставити рад. "Тражио сам да се парламент изјасни да ли ће након моје оставке Комисија наставити рад или неће. Сад је на Колегијуму да сагледа досадашње активности и рад Комисије и да оцијени њену сврсисходност“, рекао је Јовичић, напомињући да се рад у Комисији, на његову иницијативу, не наплаћује.

Без обзира на оставку, он је најавио да неће одустати од активности да се разјасни питање трошења донација.

Јовичић је био члан Комисије у прошлом и актуелном мандату Парламентарне скупштине, а његову оставку на чланство у овом ад хок парламентарном тијелу Представнички дом је усвојио на својој посљедњој сједници.

Прва Комисија за за утврђивање трошења донаторских средстава пристиглих у БиХ основана је у мандату 2002-2006. године и она је утврдила да је у БиХ стигло најмање 7,5 милијарди КМ за које нема покрића гдје су утрошене, док је Комисија формирана у прошлом сазиву Представничког дома утврдила да је непознато шта се догодило са још 2,5 милијарде донаторских средстава.

среда, 20. март 2013.

ОДАВНО НАМ ЈЕ СВЕ ВЕЋ ПОЗНАТО, АЛИ НИШТА ЈОШ НЕ ЗНАМО!?

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Па шта?
Зар се изоловано од економске могла 
само и стално продуковати политичка криза
Они што ћуте о свему овом, мисле да су се самоизолованошћу спасили од личних траума, које су увијек као пратећа манифестација само изражене у посљедицама неке кризе. Не, ови други нису у праву. они су у још већој кризи и заблуди!

     Дакле, кризна времена већ и предуго трају и бар засад им се не назире крај. Данас, у модернистичкој ери најсавременијих техничких достигнућа, још нико није, а у ближој и даљој будућности и неће успјети да инволвира свој патент: "Како живјети без хране"?! Воде хвала богу има, међутим, вода је још увијек јефтин природни артикл, али је скупља од млијека и то баш овдје код нас у БиХ!

     Али, морамо се запитати - кад у овој напаћеној земљи није било кризних времена? А, богами, ено опасна економска криза прво je почела тамо код њих, у развијеним земљама.

     Управо су те земље највише и допринијеле оваквој ситуацији и сад цијели свијет су натјерали у акцију - спасавај се ко зна и умије. И, шта имамо данас? Имамо никад непрекинуто кризно вријеме и неизвјесност. Из свега реченог, може се закључити да се вртимо у зачараном кругу и опет с питањем - кад је то на овим просторима било извјесности? Било је само привидне уљуљканости у општу безбједност свих, али која у својој суштини никада није била дуготрајна.

     Низ је питања која се сама од себе намећу. Старије генерације и југоносталгичари би се радо вратили у она досадна стара времена, када је једина историјска промјена била снимање партизанских филмова у којима се унапријед знао вјечити побједник. Тако се унапријед знало да ће мала групица партизана и то увијек на спектакуларан, на мудар и стратегијски перфектан начин, у неравноправној борби, извојевати сигурну побједу против надмоћних Нијемаца, четника, усташа и иних издајника своје земље. Тако су у школама учене многе генерације. Је ли то била истина? Не зна се, али се зна да кроз вјекове историју пишу побједници!

     Данас је ситуација много сложенија и турбулентнија. На сву срећу, рата више нема и најважније је да влада мир! Међутим, у којем правцу ће ићи актуелне промјене и неопходне реформе даље - не зна се, јер неизвјесност је једина сигурна ствар на планети, тако да ама баш нико на то не може да утиче. 
Само још непоправљиви ентузијасти, затим разни естетичари, те умјетници у оваквој кризи траже инспирацију за своја врхунска умјетничка дјела. Криза се не црта на платну, она је пројектована и видљива у сваком празном или полупразном тањиру на столу обичног смртника. Криза се, дакле, испољава у свим облицима, чак и у свим медијима који су само пуки статистичари свакојаких друштвених стагнација.

     Људски страхови су понајприје кренули од полупразних контејнера. Било је какве - такве наде све док је у њима бар по нешто отпада било, али у овој кризи и они су празни. И гдје смо сад? Још смо на земљи, иако би многи пожељели да, ако је то икако могуће, живи узлете на небо.

     И сасвим на крају, хоћемо ли преживјети? 
Наравно да хоћемо!
Република Српска - сигурно!
Залажем се да не пропадне ни БиХ!
     Они што бар нешто говоре - кажу да је БиХ захватила опасна и најдубља економска криза! 

уторак, 05. март 2013.

ПОЛИТИЧКА (НЕ)ОДГОВОРНОСТ



Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У условима у којима је живио народ  у Републици Српској, односно оно, од прије само неколико година, врло тешко стање безнађа и безперспективности у којем се налазило скоро цјелокупно становништво - могло би се дефинисати као «оптимизам», односно као радост која је сконцентрисана у индиспонирану тугу!?

У свеопшти конгломерат тадашњих демагошких изјава, које су углавном долазиле из «информативних кухиња» из БиХ - у тај миље, извнредно су  се уклапале и лицемјерне изјаве  политичара о њиховој, наводној политичкој одговорности, која се односила на све «државничке» потезе, које су они, тобоже, повлачили у «интересу народа».

У претходе скоро двије послије ратне деценије, готово свакодневно, могле су се чути несувисле изјаве, изговорене од  најодговорнијих функционера који су долазили из владајућих олигархија да су, ето, они као месије, на себе преузимали тешко бреме «политичке одговорности» за свеукупно, катастрофално стање у друштву.

О каквом се цинизму и безкрупулозним лажима радило, најбоље показују сљедеће чињенице. У БиХ већ годинама ама баш нико не одговара за небројена кривична дјела: не одговара за бројне тзв. афере, евидентног привредног криминала и лоповлука. Мафија и криминалци су, већ сам рекао – двије деценије, на очиглед, а неријетко и у спрези  са тадашњим структурама и са потпуно инертним и стерилним властима - некажњено пустошили и пљачкали сва народна добра, која је, тај исти народ као социјалистичка авангардна «радничка класа» деценијама раније, стварао.

Криминал и лоповлук су захватили све поре друштва и као елементарна непогода и данас раздиру слабашну и неотпорну «утробу» Републике Српске. Нападнути су и сви природни ресурси са којима располаже Република, а они су итекако значајни. Краде се све, па чак и интелектуална и научна својина. Раслојавање друштва на богате и сиромашне, попримило је стравичне епидемионолошке размјере.

Новокомпоновани тзв. бизнисмени и у овом времену ничу као гљиве послије кише. Тачније речено, лопови се ''размножавају'' као калифорнијске глисте. Након оваквог суморног стања, онда се поставља и оправдано питање - шта је то, у ствари, «политичка одговорност» у коју су се заклињали многи властодршци.

Одговор није тешко пронаћи. Политичка одговорност би се, с тога могла дефинисати као обланда и налицкана фасада потпуно урушеног и девастираног унутрашњег криминализованог система власти, иза којег се скривају неодговорни и неспособни политичари. Заправо, ради се о искривљеној слици сопственог лика у конвексном политичком и имагинарном огледалу. Чак и закони физике, који немају никакву примјену на терену потпуно препариране овоживотне и политичке стварности, овдје су,  као експеримент послужили да у овом свеопштем хаосу ускраћених људских права, путем центрифугалне силе «усисају» општенародно богатство, а затим га «упумпају» у врло уски круг богаташке политичке и криминалне елите.

Паралелно с тим, никад раније каo до сад, нису биле јаче  лоповске центрипеталне силе, које опет, и оно мало народне муке, путем пореза и доприноса, држава извлачи од грађана, те их и на тај, безочан начин још више сиромаши и упропаштава. То је, дакле начин, путем којег, ван свих природних и правних закона остају крупне криминогене «рибе», које изванредно «пливају у океану» криминала и које и даље несметано настављају деценијско пљачкање сопственог народа.

Политичка одговорност, у амбијенту без одговорности – јесте ''алајбегова слама'', по којој и о којој ''млати" ко и како стигне. А богами, многи и стигну.

 Јер, ко се још од нас сјећа свих оних политичара од 1990. године, па све до нас, који смо данас у политици? Хиљаде њих је нажалост заборављено, па чак иако су требали бити упамћени по злу и пљачки сопственог народа. Дакле, хиљаде њих, далеко и заборављени  од народа – живе данас у изобиљу  од огромног, на лоповски начин стеченог капитала....
Политичка одговорност тако остаје мртво слово на папиру. Зато, овим текстом и ја на себе преузимам «политичку одговорност» за све овдје написано. Једина одговорност која је евидентна јесте - «народна одговорност», односно одговорност народа за сопствену судбину и будућност.  Све је, дакле јасно. Кривац је, напокон познат.  Народ је политички одговоран.

петак, 01. март 2013.

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА! Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, како то трвде они који о свему томе не знају скоро ништа...



       ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од самог почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само новинари и понеки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу, онако и како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. Или не смеју да саопштавају истину, или само, опет, по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда, ишта остати за историју?

Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.
 Почео је рат! 
Алахови ратници - муслиманска војска

Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату, додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?!

Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи, и то на најсвирепије и на најгнусније начине. Овде, на овим увек национално трусним подручјима и стално тектонски уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или трећег...

Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једних, других или трећих народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата, изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена, наравно, против Срба.

Чак су међусобно ратовали и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и тзв. добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама.
У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и државу.
Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божији – бранити се, бранити свој народ, своју родну груду...
Рекох већ, почео је рат! 
Али, како, када, где и због чега?

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге – нпа.). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи инциденти. Али добро. Тзв. аналитичарима не треба замерити, јер они, заправо, увек се позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Ипак, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад  војске Републике Хрватске на тада једино регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Опште познато је да је, управо у селу Равно, које је било претежно насељено Хрватима, још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима, скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима, ''морали су бити заборављени''.

Мало тога, из тог времена, остало је у сећању комунистичким официрима. Јер, да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда све те страхоте о страдању српског народа биле би им довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!!!) кроз село, у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници регуларне војске Републике Хрватске су, из добро припремљене акције, на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек, након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА, чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!?. У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор своје Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становницима. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана, најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула пут Херцеговине. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали, члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и, сам Бог би знао како и због чега, члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!) – (Н. П. А.).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина - нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео - могао је, без обзира на опасност, уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, тзв. «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси.

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено, са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно, никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме, ни пред очима беха јавности.


БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам - да ли сам имао срећу или несрећу – да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте - истина коју сам видео сопственим очима, а богами, и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'', слушам разно разне приче, и друге само њихове ''истине'', од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па наравно и лажне.

 Иако је истина једна и недељива, она је, у већини случајева, скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је, исто тако, по устаљеној пракси и аутоматизму, ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност - у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ...
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини – рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ, исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза тог убиства српског свата,  никада тај злочин није до краја расветљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само тај злочин да није решен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву...
                                         ------------------------------
САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића.
               ***************************************
НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић /тадашњи заменик министра МУП-а/, Момчило Мандић /помоћник министра, био сам и ја и још неки Срби из МУП-а...Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић /министар МУП-а БиХ/, Јусуф Пушина /помоћник министра/, Авдо Хебиб /ДБ-е/ и било је још пар муслимана....Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиоца терористичког акта и кад смо - ми Срби -  захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено...
Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у сазнали смо тек након 20-так дана све околности тог злочина, али тада све је било касно!
                    *****************************************
Затим, 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта, исте године, из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године, хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видео сам стравичне слике - слике српског страдања. Па, онда се ратни пожар шири и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видети, донети несрећу свим народима у БиХ.

 У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично уверити у стравичне слике страдања народа. Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. 
Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...
Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ...
 * * * * * 
Тако је почео рат! 
Како се завршио, нажалост – још не знамо. 
Не знамо зато што још нема праве истине 
о свим ратним догађајима из тог времена...