Пише: Славко Јовичић Славуј - Вођен шестим чулом....

Јутро и све је у бијелом,
Снијег је окречио стазе,
Само по неки човјек прође,
И њему се негдје жури,
Да ли због зиме 
или због посла,
Ма ко би још и то зно?

Све је оковано ледом,
Нема птица да лете 
у бијелу гору,
Не чују се кликтаји,
Потпуна је тишина,
И све још спава 
дубоким сном.

Улице скоро пусте,
Нема дјечијих несташлука,
Утихли звуци у гори и планини,
Са кровова леденице,
Опомињу на хладноћу.

Гледам тако кроз залеђен прозор,
И као да сам вођен шестим чулом,
Правим ланац у мислима,
И радујем се зимској дивоти,
Прекривеном бијелим 
ланом и велуром....