понедељак, 30. новембар 2015.

Милорад Павић - Да се не заборави!

 За сјећање и памћење ...
На данашњи дан /30.11/ преминуо је 
велики српски књижевник
Милорад Павић. 

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ - Да се не заборави!

На данашњи дан, 30.11. умро је
славни српски писац

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ


недеља, 29. новембар 2015.

Без било какве носталгије у данашњем дану, односно за некадашњим Даном Републике бивше и више непостојеће СФР Југославије!

      ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ни ријеч ПОВОДОМ НЕКАДАШЊЕГ ДАНА РЕПУБЛИКЕ БИВШЕ СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ!


Има људи који су задовољни, али истовремено који нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици: 
“Добро је, не пуца се и нема рата”! 

Памте људи многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима.  Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије душе лебде изнад свих нас живих.

Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад, која се тешко или никада више не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.

И превише је, а још увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.

Сам Драги Бог зна зашто је то тако? Знају и људи, али  неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања.

Срећан рођендан академику МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ!

На данашњи дан, 29.11. рођен је 
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ 

На данашњи дан 29. 11. рођен је непоновљиви ДУШКО РАДОВИЋ

На данашњи дан 29. 11. рођен је 

непоновљиви
ДУШКО РАДОВИЋ

Данас, 29.11. је Свети апостол и јевангелист Матеј - МАТИЈЕВДАН!

Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму.  Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји.

Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве.
У Етиопији постави за епископа свог сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол свети би милостив. 

Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом. 

Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним. 

За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
***********************************************

СРБИМА, који сутра /29.11./ славе апостола и јеванђелисту 
Светог Матеју - МАТИЈЕВДАН
као своју крсну славу, 
уз божији благослов желим сваку срећу 
и упућујем честитке! 

Moлитвама Светом апостолу МАТЕЈУ, 
нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху, 
духовни напредак и свако благостање!

субота, 28. новембар 2015.

ЂУРА ЈАКШИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и памћење ...
На данашњи дан  28. 11.  умро је 
славни српски књижевник, 
сликар и пјесник 
ЂУРА ЈАКШИЋ


************************

Отаџбина


И овај камен земље Србије,
  Што претећ сунцу дере кроз облак,
  Суморног чела мрачним борама,
  О вековечности прича далекој,
  Показујући немом мимиком

  Образа свога бразде дубоке.
  
Векова тавних то су трагови,
  Те црне боре, мрачне пећине;
  А камен овај, ко пирамида
  Што се из праха диже у небо,
  Костију кршних то је гомила
  Што су у борби протиб душмана
  Дедови твоји вољно слагали,
  Лепећи крвљу срца рођеног
  Мишица својих кости сломљене, —
  Да унуцима спреме бусију,
  Оклен ће некад смело презирућ

  Душмана чекат чете грабљиве.
  
И само дотле, до тог камена,
  До тог бедема —
  Ногом ћеш ступит можда, поганом!
  Дрзнеш ли даље? ... 

Чућеш громове
  Како тишину земље слободне
  Са грмљавином страшном кидају;
  Разумећеш их срцем страшљивим
  Шта ти са смелим гласом говоре,
  Па ћеш о стења тврдом камену
  Бријане главе теме ћелаво
  У заносноме страху лупати!
  Ал један израз, једну мисао,
  Чућеш у борбе страшној ломљави:

  „Отаџбина је ово Србина!”

Данас, 28. новембра почиње шестонедељни Божићни пост!

За вјернике и Српску православну Цркву почиње Божићни пост. Њиме се чува успомена на пост Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи и потврђује се снага воље и вјере. Његова сврха је очишћење душе и тијела од лоших мисли, ријечи и дијела.

                  *********************************************************
28.11. почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару.
Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.

Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра. 
Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".

Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".

Учвршћује снагу вере и воље

Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства и помињу се у делима светих отаца од IV и V века.
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.

"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника. 
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус. 
Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем. 

Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.

Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став. 

Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
 

петак, 27. новембар 2015.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ - Хоћемо ли запјевати брате? Цртица из свакодневице


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Хоћемо ли запјевати брате? Само задовољни и сити људи могу и да пјевају. Међутим, моја „ситост“ због много чега је дијаметрална у односу на многе ствари које ме окружују. Сит сам  свих оних „малих и великих“ људи и „наших“, али и њихових. И „наши“ и њихови су увијек ту у близини, на дохват су руке. Али, мало ко од њих ће ти пружити руку искреног поздрава. О пруженој руци кад си у невољи не треба ни размишљати.

Свуда, на изглед, као да влада нека чудна сила. Опака сила која меље све пред собом и која спутава сваку иоле разумну идеју. Додуше, у питању је сила која прави непремостиви бедем отуђења. Треба имати на уму чињеницу и уозбиљити ствари, јер ма колико да су широка човјечија леђа она су ипак мала за бројне мотке оних који једва чекају да сав свој бијес искале на недужним људима. Људи могу много тога да истрпе, али није добро ако се на то и навикну. Са усуканим куковима и са уморном савјешћу не иде се на пут.

Не може човјек од свог ништа да свима даје и да свима буде добро. Свака хуманост је добро дошла, али ниједан човјек није добротворна организација. Свјетски поредак никоме не нуди рај на земљи. Општа глобализација ствара цивилизацијски напредак, али и уништава мале и немоћне народе и сву њихову вјековну традицију, па на крају крајева и њих саме.

Свјетски трендови ми не иду на руку. Добро знам да без лобирања и лобистичких група ни у чему нема напредовања и зато сам из сусједства ангажовао баба Милеву да лобира за моје интересе. За своје услуге баба ништа не тражи, ма неће ни кафу да попије, јер каже да јој је то ионако успут и да је то свакако у склопу њених дневних активности. А што јест' јест', баба је више него активна. Може се рећи да је чак и утицајна.

Дакле, сад имамо све. Пут нам је трасиран према Европи и то без заобилазница. Па да кренемо? Али, ипак је боље да још мало сачекамо, јер нама се не жури. Заправо, никад нам се није ни журило. Нас је опаметила народна пословица: „Онај ко је журио врат је сломио“! Не дао Бог да се то и деси. Усправно се било гдје тешко стиже. Ипак, нама требају савитљиви и здрави вратови, јер како би се иначе сагињали пред бјелосвјетским олошем ако нам нису здрави вратови.

Европо – сачекај нас још мало. Нама се нигдје не жури. Поготово немамо намјеру да се у журби са вама хватамо у коло, јер је очито да су многи који су у Бриселу почели да играју сами за себе ...

Данас, 27. новембра је Свети апостол Филип

  
Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. 

У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове.

И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.

И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.

Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.

Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
 

четвртак, 26. новембар 2015.

Данас, 26. 11. je Свети Јован Златоусти

 
Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину.

Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати.

Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом.

Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа.

Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. 

Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, 
а тело у Ватикану у Риму.

 

среда, 25. новембар 2015.

У Федерацији БиХ данас нешто славе, док је у Републици Српској радни дан! БиХ је "држава" огромних противријечности и разно разних апсурда!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


У Сарајеву  организују свечану прославу поводом 25. новембра, како то у Федерацији воле да кажу - Дана државности, иако БиХ нема закон о државним празницима. 

Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни  "државни" празник. 

Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља. Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник. Годинама постављам исто питање - како прославити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.

БиХ ни 20. година од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила закон о државним празницима.

25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ. 
Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више ни оне бивше Југославије, а нема ни онакве БиХ. 

Баш је интересантно како Бошњацима и једном дијелу Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни дан државности. Довољно је подсјетити се да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Војислав Ђедо Кецмановић.  Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара.
У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу. У току рата и тој, као и свим улицама у Сарајеву, промијенили су називе улица које су носиле српска имена. Исто то се десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и најзлогласнијег припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке". Дакле, преко ноћи од Србина ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака деде /Шишића/!
И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник. Јасно је о чему се овдје ради? На тај начин Бошњаци желе да докажу наводни континуитет "тисућљетњег" постојања Босне и Херцеговине што је потпуна неистина. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори. Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар?
Одговор је јасан. Сметао им је само зато што је био Србин, као и огромна већина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду, као што је, такође, опште познато да је највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана...
Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.
Уосталом, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем? Одговор се зна и зна се се шта је било. Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на гробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може и да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне устројености и организације.

У Републици Српској 25. новембар је обичан радни дан. У Српској је  21. новембра, обиљежен републички празник - Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празнован.
 ------------------------------------------
НАПОМЕНА: 

Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу где је и дипломирао.

Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.

У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је председник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.

Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.

Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.