среда, 31. мај 2017.

Из славне српске историје ... 31. маја је годишњица славне битке на Чегру!




Битка на Чегру, је била једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.

Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица, надомак Ниша.


                Својим јунаштвом истакао се ресавски 

војвода Стеван Синђелић
                             
 

На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку. 

Не могавши да побиједи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака.

 Да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле- кула на улазу у Ниш, у коју су узидане 952 лобање и која данас стоји као симбол борбе Срба за независност. 




ЉУБА ТАДИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


На данашњи дан, 31. маја,
рођен  је бард српског глумишта,
славни српски глумац
 

ЉУБА ТАДИЋ



уторак, 30. мај 2017.

Све ће проћи...Остаће само сјећање у нечијем памћењу...


----------------------------------------------------
У здравље!
На многаја љета!
---------------------------------------------------------------------------------------

Живот ће ти проћи узалуд!

------------------------------------
Кад престанеш бити оно што си некад био,
кад постанеш неко, а то раније никад ниси био.

Кад заборавиш ко си и шта си некад био,
кад помислиш да ће вјечно трајати ово што си сад,
а што прије никад ниси био.

Кад заборавиш на све људе који су били уз тебе,
кад помислиш да си самом себи довољан,
кад заборавиш како си стигао до врха,
и кад не будеш имао времена да размишљаш о свему,
и кад почнеш да падаш у амбис и у понор без краја,
тад никоме не пружај руке,
јер нико ти неће дати подршку,
нити ће пожељети да ублажи твоје падање.

Тада ти неће помоћи никакво кајање,
јер садашњост те неће подсјећати на прошлост.

Нема се кад!
Све је прошло!

Завршио си и прије него што си након сласти
осјетио горчину.

Нема се куд даље!


Павле Савић - Да се не заборави!


Свјетски познати и признати српски научник и академик
ПАВЛЕ САВИЋ
умро је на данашњи дан, 30. маја 1994. године.




ДРАГАНЕ ЏАЈИЋУ - СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН!


На данашњи дан 30.5.1946. г. на УБУ рођен је

Драган Џајић

- најбољи фудбалер СРБИЈЕ свих времена,
почасни предсједник ЗВЕЗДЕ!




 

ЗДРАВКО ЧОЛИЋ ... СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН ЗДРАВКО!


ЗДРАВКО ЧОЛИЋ
 

На њега су до сада потрошени сви постојећи суперлативи: најтиражнији, најуспјешнији, најпопуларнији, најбољи, највећи, најдуговјечнији, најљепши, најзабавнији, најомиљенији ...

А када га упознате, схватите да је заслужио 
сваки суперлатив који му је дат. 

Најјачи је, стварно! 
Миљеник људи и богова.
---------------------------------

Ти си ми у крви
--------------------
Погледом ме милујеш
К'о да ме додирујеш
И сваки пут као да је први
Ја стално мислим престаће
Из чиста мира нестаће
Ал' пожуда не престаје
Ти си му у крви

Толико дугих година
Узимања давања
Остајем последњи и први
Због тебе сањам Цигане
И смишљам слатке преваре
Ал' ђаво се не предаје
Ти си ми у крви

Ако те одведу Цигани Чергари
Или те украду страшни харемски чувари
Ако те одведу
Ја ћу да полудим
Без тебе не умијем
Више јутром да се будим

Ако те одведу
Све ће да се сруши
Памти ме к'о пријатеља
Чувај ме у души
И онда кад мислиш
Да је прекасно за снове
За све...

Толико дугих година
Узимања давања
Остајем последњи и први
Због тебе сањам Цигане
И смишљам слатке преваре
Ал' ђаво се не предаје
Ти си ми у крви

Рефрен ...

понедељак, 29. мај 2017.

Џудисти ЗВЕЗДЕ ДОМИНИРАЛИ на Првенству Србије!



Првенство Србије за сениоре протекло је у знаку црвено-белог тима. Са четири златне и четири бронзане медаље Црвена звезда је најуспешнији клуб најјачег домаћег индивидуалног такмичења.

Иако су на татами Спортског центра Миленијум у Вршцу Звездини џудисти изашли без чак шест стандардних првотимаца Милице Николић, Предрага Николајевића, Милана Николића, Бошка Остојића, Немање Мајдова и Дмитрија Герасименка, црвено-бели су као најбољи у генералном пласману још једном показали зашто су лидери.

Чак четири златне медаље освојено је на Првенству Србије за сениоре у Вршцу, Светлана Дакић (до 63 кг), браћа Страхиња (до 66 кг) и Милан Бунчић (до 73 кг) и Стефан Мајдов (до 81 кг) обрадовали су све навијаче нашег клуба. 

Бронзаним одличјима окитили су се Катарина Денић (до 70 кг), Марко Сарић (до 66 кг), Милош Мандић (до 100 кг) и Александар Крсмановић (преко 100 кг). 

Звање најуспешнијег такмичара ове сезоне отишло је такође у руке нашег првотимца, Милана Бунчића. У конкуренцији до 73 килограма Бунчић је освојио златно одличје, али је и бриљантним побједама заслужио ласкаво звање најбољег. У великом финалу Милан Бунчић савладао је одличног џудисту, Љубишу Ковачевића, члана Славије из Новог Сада.


ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ПРВАК ЕВРОПЕ - ЗА СВА ВРЕМЕНА!




На данашњи дан, 29. маја 1991. године, фудбалери 
ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ постали су шампиони Европе 
у италијанском граду Барију, побједом на пенале 5:3 
против француског Олимпика из Марсеља.

 Београдски клуб се златним словима уписао 
у историју фудбала, јер је поред ЗВЕЗДЕ 
тешко и замислити да ће у будућности 
било који клуб са ових простора 
поновити нешто слично.





СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и памћење

На данашњи дан, 29. маја, 
рођен је славни српски књижевник и пјесник 

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ


Живио је врло кратко
јер је био мучен по аустријским логорима ...




недеља, 28. мај 2017.

БРАВО СРБИЈО! БРАВО СРБИ! Србима бронзана медаља на Европском првенству!



Српски веслачки двојац без кормилара у саставу Милош Васић и Ненад Беђик ocвојио је бронзану медаљу на Европском првенству за сениоре у чешким Рачицама Васић и Беђик су донијели 10. медаљу Србији на првенствима Европе у двојцу без кормилара.
 
Послије разних пехова у 2016. у овој сезони поново су почели да освајају медаље. Послије сребра на Свјетском купу у Београду стигли су и до европске бронзе у Рачицама.
 
 

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ - ЗА СВА ВРЕМЕНА!



--------------------------------------------------------------

субота, 27. мај 2017.

АЛЕКСА ШАНТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и памћење
На данашњи дан 27. маја, рођен је

АЛЕКСА ШАНТИЋ



Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.

Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.

Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.

Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.
Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.

Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.

Послије 1912. и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.

Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.

Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).




петак, 26. мај 2017.

На данашњи дан, 26. мај 1992. године ... Године пролазе, дани се не заборављају ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



На данашњи дан. 26. мај 1992. године ...
Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...

Кад се након 25 година присетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун и свакодневно се присјећати на вријеме које је протекло у претходним годинама.
26. мај 1992. године памтим и памтићу све док будем жив, као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успјевам да продужим живот.
На данашњи дан прије 25. година, тог несрећног 26. маја 1992. године, одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.
О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао.. Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...
Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштни су само да раде најтеже послове за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. У том паклу нико вас није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина. 
У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих чак и једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били мобилисани у резервни састав тадашње регуларне ЈНА и који су заробљени у војном складишту у Жуновници, општина Хадџићи, сви остали логораши су били цивилна лица и од породичних кућа доведени у логор. Кроз логор “Силос”, према мојим сазнањима и евиденцији прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Свега се сјећам као да је било јуче. Јер, зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити. 
У почетку, у току 63 дана, од 77 килограма - колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа те године имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.
Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.
Затворен сам 26. маја 1992. године, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године. Концентрациони логор "Силос" је затворен на велики Православни празник - Светог Саву 27. јануара 1996. године и једини је логор у БиХ који је распуштен чак и након рока који је назначен у Дејтонском споразуму. Тај рок  је за све зараћене стране био обавезујући, заправо у року од два мјесеца након потписивања Дејтонског споразума сви логори у БиХ су морали бити распуштени, али то се није десило, јер муслиманска страна се није држала Дејтонског споразума. 
Коинциденција да или не, али у њој је најмање симболике. На исти дан, 27. јануара у Другом свјетском рату распуштен је злогласни фашистички концентрациони логор смрти "Аушвиц"!
И од тада, па до данашњих дана траје моја стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима смрти. 
Такође, цијело то вријеме траје и моја борба за истином о страдању српског народа на просторима Босне и Херцеговине. Нажалост, мало помоћи је било од оних који су били најпозванији и којима је била дужност да се залажу за истину и о страдању сопственог народа, а то су, прије свих - све досадашње власти у Републици Српској.
И коначно - ИСТИНА је само једна и она је недјељива и на истину нико нема ексклузивно право!