понедељак, 28. јануар 2013.

КАД ЛУДИЛО НАДМАШИ РАЗУМ!

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Кад Срби полуде, онда нико ни претпоставити не може о каквој се ради епидемији? Ових дана, а јуче поготово, медији су затрпани сјећањем на покојног Срђана Алексића и на његов племенити подвиг. Који медији? Медији у Републици Српској и у Србији, а допиру и неке вијести и из далеке Америке са неког филмског фестивала на којем је режисер филма Голубовић добио, опет, некакву награду...

О чему се заправо ради? Ради се о непрестаном колективном српском лудилу и неким ликовима који злоупотребљавају племенити подвиг једног и то зар само једног Србина (!!!) у ратном вихору и у паклу босанскохерцеговачке мржње, која ни након двадесет година не пролази, а остаје  питање - кад ће и да ли ће икада и проћи?

Није ми намјера да правим било какве паралеле, али зар у Републици Српској јучерашњи датум није требао да има бар неку вијест, односно зар није требало поменути 27. јануар 1996. године,  дан када је у БиХ затворен посљедњи концентрациони логор смрти, логор "Силос", који су муслиманске власти држале много дуже и од самог трајања рата у БиХ.

Зар није требало показати бар мало људског саосјећања са 24 звјерски ликвидирана српска логораша у том казамату смрти и зар није требало барем онако, ако ништа друго,  поменути још близу стотину  несрећних људи који су након стравичних злостављања и од тешких посљедица тортура умрли у међувремену, дакле од изласка на слободу, па до јучерашњег дана...

Али, кога то уопште и интересује? Свака туђа патња и страдања  далеко су од разних "филмаџија" и њихових камера. Хоће ли икоме на ум пасти да се сјети да би могао да сними најстравичнији филм о логорашима из "СИЛОСА". Сценариј има готов. Само нека прочита моју књигу: "Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти у бившој БиХ од 1992 - 1996. године".

О неком "Срђану Алексићу" у редовима неких других народа никад се неће моћи снимити ниједан филм, јер људи сличних Срђану Алексићу у другим народима није ни постојало, нажалост! Много више било је нељуди!

Режисеру би једино био задатак да пронађе глумце, јер су, нажалост, многи прави и бивши логораши данас под земљом и у гробовима у Републици Српској, Америци, Аустралији и ко зна више гдје. Ево више од двије деценије трагамо за многим мјестима на којима су уморени Срби, али ни до данас нисмо успјели да им пронађемо гробнице, па ни било какав траг да су, уопште, ти људи и постојали...

Све је ово несрећни српски усуд, парадигма и блaстфемија ужасне српске наивности, чемера и лакомислености, односно српске бесмислености!

недеља, 27. јануар 2013.

На данашњи дан затворен је злогласни муслимански концентрациони логор "СИЛОС"!

На данашњи дан /27. 1. 1996./ затворен је посљедњи логор у БиХ. Дејтонским споразумом било је предвођено да се сви логори морају распустити након 60 дана од потписивања тог споразума. Срби, већ 1994. године нису више држали ниједан логор. 

Нажалост, злогласни муслимански концентрациони логор смрти "СИЛОС", распуштен је и након тог рока. Из "СИЛОСА" су на СВЕТОГ САВУ слободу дочекала пољедња 44 логораша из тог казамата смрти, након невиђених патњи и страдања. 
На исти дан, дакле 27. јануара, затворен је и фашистички логор Аушвиц у Другом свјетском рату.
 

Свим својим сапатницима и својој браћи Србима који су звјерски ликвидирани и који су и након изласка из овог концентрационог логора пакла умрли од посљедица злостављања - ОДАЈЕМ ДУЖНУ ПОШТУ И МОЛИМ СЕ ЗА ПОКОЈ ЊИХОВИХ ДУША У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!!!
ВЈЕЋНА ИМ СЛАВА И ПАМЈАТ!!!



четвртак, 24. јануар 2013.

У логору „Силос” испитивана је људска издржљивост

Славко Јовичић наглашава да не може тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци


Концентрациони логор „Силос” у Тарчину

Од нашег дописника
Сарајево – Концентрациони логор „Силос” у Тарчину код Сарајева основан је 11. маја 1992. године у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године на Светог Саву, дакле више од два месеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум. Истог датума, случајно или не, затворен је и злогласни логор из Другог светског рата Аушвиц.

У логору „Силос”, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, било је заточено више од 600 Срба, углавном цивила са подручја Тарчина, Пазарића и неких других околних места. Најмлађи међу њима био је 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је био превалио 85. годину и умро је у „Силосу” на температури која је увек била нижа за десет степени у односу на спољну.

Славко Јовичић Славуј, данас посланик СНСД-а у парламенту БиХ, присећа се 27. јануара 1996. године када је, након 1.334 дана заточеништва, са још 43 своја сапатника изашао из, како каже, логора смрти.

„Логор ’Силос’ био је лабораторија за испитивање људске издржљивости, где су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, ’убијали’ глађу и тровали разним лековима”, тврди Јовичић.

Он у разговору за „Политику” наглашава да тортуре нису биле поштеђене ни жене, њих 11, међу којима је једна била у шестом месецу трудноће. Међу хладним зидинама објекта у којем су заробљеници спавали на бетону, према Јовичићевим речима, окончало је живот више од 20 Срба, „неки су убијени, а неки су умрли од батина и глади”.

Прича нашег саговорника о томе како су логораши одвођени на прве борбене линије муслиманске војске, где су даноноћно копали прилазе, правили утврђења, ровове и бункере звучи невероватно. Срби заточени у „Силосу” радили су и на прокопавању такозваног тунела спаса испод аеродромске писте који ће касније служити, искључиво, за допремање оружја за потребе муслиманске војске.

„Тукли су нас и у камионима којима су нас превозили и вршили нужду нам нама”, прича Јовичић и напомиње да су се поједини Срби са копања враћали тешко рањени и без појединих делова тела, а неки се нису ни вратили – „убијени су”.

На суђењу осморици осумњичених за злочине над Србима у „Силосу” Јовичић, који је рекордер по броју дана проведених у заточеништву, сведочио је шест пута. Каже да је и у судници изјавио, између осталог, да је „Силос” најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ и да су логораши у том логору, „како су утврдили стручњаци и на основу исказа сведока”, мучени на 167 начина. Он је и приликом сведочења подсетио да је сва документација о томе „била предата” бившој главној тужитељици Карли дел Понте.

Коментаришући наредбу Бехаија Крњића, тужиоца Тужилаштва БиХ, о обустављању истраге против 455 особа за ратне злочине у логорима „Силос”, „Тарчин” и ОШ „9. мај”, Јовичић наглашава да „не може” тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци, иако је, подсећа он, до сада умрло око 100 бивших логораша.

„Не може се одговорност за злочине у ’Силосу’ свести само на осморицу припадника бошњачке војске и полиције, шта је са оснивачима и налогодавцима, у чему су пресудну улогу имали кључни чланови ратног политичког и војног руководства у Сарајеву”, пита се Јовичић.

Д. Станишић
----------------------------------------------

Одлуку донео међународни тужилац

Бањалука – Тужилачка одлука у предмету који се односи на ратне злочине у „Силосу” у Тарчину и другим објектима донесена је након вишегодишње истраге и прикупљања доказа и саслушања десетина сведока, саопштио је јуче портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић, наводећи да је међународни тужилац који је радио на том предмету подигао оптужницу против осам особа, којима се суди у предмету Мустафа Ђелиловић и други.

„Предмет против 11 лица прослеђен је на даље процесуирање Кантоналном тужилаштву у Сарајеву, а против одређеног броја особа истрага је још увек у току”, навео је он. „Упоредо са овим активностима, донесена је и одлука о неспровођењу истраге против већег броја пријављених особа, за које нису пронађени докази да су одговори за кривична дела ратних злочина. Одлуку је донео међународни тужилац који је раније подигао оптужницу у предмету Ђелиловић и други.”
Б. М.
Текст на линку - ПОЛИТИКА!

среда, 23. јануар 2013.

ЗА СВА ВРЕМЕНА!


Пјесма преузета од аутора Милутина Бојића...

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.
****************


СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ. Могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА. икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години...
Славуј

Славуј.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! За памћење и за подсјећање... На данашњи дан...

 

уторак, 22. јануар 2013.

Ispovest logoraša iz „Silosa“: Molio sam da me ubiju

S. MIŠLJENOVIĆ | 21. januar 2013.   

Slavko Jovičić Slavuj, poslanik SNSD u Parlamentu BiH, 

jedan je od srpskih zatočenika sa najviše dana u logoru.


Silos” je bio laboratorija

za testiranje ljudske izdržljivosti!   Logor “Silos” i Slavko Jovičić

Logor “Silos” i Slavko Jovičić


Psihički i fizički slomljen, sa 40 kilograma manje nego kad je uhapšen i zatvoren, Slavko se našao na slobodi.
Iako je prošao golgotu sarajevskih logora, ostao je da živi u Sarajevu. U politiku je ušao da se bori za istinu o stradanju Srba i da se kazne krvnici iz logora.
-------------------------------------------------
TUKAO KO JE HTEO
U “SILOS” je mogao da uđe svako ko je hteo da Srbe tuče i maltretira. Logoraše su, kako je naveo, vodili da prave heliodrom, zgradu 14. divizije i benzinsku pumpu, za čiju gradnju su uzimali građevinski materijal ispred srpskih kuća. 

- Na heliodrom je više puta sletao helikopter Unprofora i Crvenog krsta. Tada su nas sklanjali da ne vidimo ko je došao - ispričao je Jovičić, te dodao da je čuo da sleće i helikopter Alije Izetbegovića, kojeg je i video.
---------------------------------------------------------
Već dva mandata je poslanik u Parlamentu BiH. Važi za jednog od najpopularnijih, poštuju ga i u Republici Srpskoj i Federaciji BiH.

Kad se nakon 17 godina priseti dana kada je ponovo počeo da živi, samo uzdahne. Jovičić ovih dana često posećuje Sud BiH, gde je jedan od glavnih svedoka protiv krvnika iz sarajevskih logora. I ponovo na suđenjima prolazi u sećanjima životnu golgotu.

- Teško je o tome pričati. Ja sam u maju 1992. godine odveden iz svoje kuće u “Silos”, gde sam zadržan zajedno s drugim muškarcima srpske nacionalnosti - priseća se Slavuj za “Novosti” crnih dana svoga života.
 Pored logora “Silos”, prebacivan je i u logor “Krupa”. Ali, tortura je bila ista. Premlaćivanje i iživljavanje do smrti. Pa ko preživi...

- “Silos” je bio laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ljudi su bili posmatrani kao životinje i korisni samo da rade stvari potrebne za vojsku. Niko vas tu nije gledao kao čoveka, samo je bilo važno da se uradi planirani posao. Iako smo pokušavali da radimo, tukli su nas i vršili nuždu po nama - priča Jovičić

On kaže da su u “Silosu” bili zatvoreni muškarci od 14 do 90 godina i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće: - Osim 11 rezervnih vojnika, uhapšenih na liniji u Hadžićima, svi ostali su bili civilna lica. Kroz logor “Silos” prošlo je, prema mojim saznanjima i evidenciji, više od 600 srpskih civila, uglavnom sa područja Pazarića i Tarčina.
------------------------------------------------------------
IZGUBIO 43 KILOGRAMA 

JOVIČIĆ se priseća da je jedini obrok svakog dana bilo po pet kašika neke tečnosti i parče hleba, i to je tako trajalo više od pola godine, sve dok Međunarodni komitet crvenog krsta nije počeo da donosi hranu već iznemoglim logorašima. 

- U početku, u toku 63 dana, od 77 kilograma - koliko sam imao, izgubio sam 43, tako da sam imao svega 34 kilograma. Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavljale. Vagali smo se na vagama koje su služile za vaganje žita - rekao je Jovičić.


Dodaje da su logoraši, osim svakodnevnih fizičkih zlostavljanja i prebijanja, mučeni i - kaznom glađu.
------------------------------------------------------- 
Jovičić kaže da se posebno seća 22. aprila 1994. godine, kada su pobegla dvojica logoraša.

- Tada su logoraše ponovo po ko zna koji put skupili. Znao sam šta sledi. Ja sam opet optužen da sam organizovao beg zatvorenika i počelo je premlaćivanje na smrt. Molio sam jednog čuvara da me ubije - priseća se uz uzdahe Jovičić.
- Tada sam sebi dao zadatak da ću, ako preživim, pričati istinu, a nekada sam molio Boga da se neko smiluje i da me ubije, kako bi mi prekratio patnje.

Logor za Srbe “Silos” je raspušten dva meseca nakon parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a 27. januara 1996. na Savindan, kad je zatvoren, izašla su 44 logoraša.
- Zatvoren je istog datuma kada i zloglasni fašistički logor iz Drugog svetskog rata “Aušvic”. Ne znam je li to bila koincidencija, ali sam siguran da u ovome najmanje ima simbolike - ističe Jovičić.

субота, 19. јануар 2013.

Данас је БОГОЈАВЉЕЊЕ, На данашњи дан, 19. јануара, прије 17. година....

Бог се јави! 
Ваистину се јави!
********************

На данашњи дан, 19. јануара 1996. године, дакле прије 17. година, на Богојављење - Бог се јавио и помогао ми је да након 44 мјесеца или 1.334 дана, стравичног страдања, мучења, злостављања и несхватљивих тортура, изађем из
најзлогласнијег муслиманског концентрационог логора смрти "СИЛОС" у Тарчину и да дочекам тако жељену СЛОБОДУ!
*********** 

Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,
отворен је за Србе 11. маја 1992. год., а затворен 27. јануара 1996. године, на Светог Саву! 
. Овај логор посљедњи је затворен у БиХ, па чак  и након истека временског рока који је јасно дефинисан у Дејтонском споразуму о распуштању свих логора у БиХ. 
Коинциденција или не - на исти дан у Другом свјетском рату је затворен и фашистички концентрациони логор Аушвиц!!!
*******************

1997. године, написао сам књигу: "СИЛОС" - најзлогласнији муслимански логор смрти у бившој Босни и Херцеговини 1992 - 1996. година.
***************

У мом животу, најважнија ријеч је СЛОБОДА! Сви они који, хвала Богу, нису имали ту несрећу да западну у руке злотвора, никада неће разумјети шта значи СЛОБОДА!!!!
Само ми је Драги Бог помогао да изађем на Богојављење и да стигнем на своју породичну крсну славу Светог ЈОВАНА!

уторак, 15. јануар 2013.

И КАД ЈЕ НЕШТО ДРУГАЧИЈЕ, ОНДА МОЖЕ ДА БУДЕ И ОВАКО...



ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Већ неколико недјеља на страницама два портала у Дистрикту Брчко води се жестоки медијски "рат" - једног српског и једног бошњачког. Наиме, "рат" се води због Србина Небојше Савића, који је конкурисао за судију у Дистрикту Брчко. Али, неки Бошњаци су пронашли слику младог Савића, иначе одличног студента и доброг правника, на којој Савић диже три раширена прста. Бошњаци чине све да онемогуће његов избор само зато што се Небојша Савић, ето, некад раније и негдје сликао са подигнута три прста...

Не знам да ли је овај портал за који претпостављам да је српски,  објавио  ову збирну слику" као нашу подршку Небојши Савићу.  Ничим изазван, на овој слици, право ни од куд, нађох се  и ја у друштву са  српском елитом, који такође, као и ја дижу три прста....
ЛИНК:http://ebrcko.net/vijesti-brcko/lanci-nacionalizma.html - 

Захваљујем се аутору ове фотографије, јер ми је указао велику част, тиме што је и мени /на слици/ са подигнута три прста нашао мјеста на овом "збирном колажу" фотографија. Три прста дижем овако, мада знам да је исправно да се подижу састављено, али шта ћу, кад се састављени прсти добро не виде, осим кад се сваки православац тако крсти - У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! АМИН!!!

Иначе, ова моја слика је из  Вашингтона из америчког Конгреса, испред Кабинета америчког конгресмена Трент Френкса, који је већи трн у оку Бошњацима, можда  и од самог Кустурице, Нелета, Новака, па ето чак и мене!!!
------------------


Бошњачки сајт "Otisak.ba, на овом линку: 
http://www.otisak.ba/index.php/Br%C4%8Dko-Distrikt/advokat-osman-mulahalilovi-trai-izuzee-sudije-neboje-savia.html  - покренуо је праву харангу против   судије Небојше Савића. На странама поменутог портала, како рекох, води се жестоки медијски, а и пословни линч, понављам против младог и веома перспективног судије. 

Међутим, мотиви су из сасвим  других побуда. Све се чини да судија Савић не би дошао у Одјељење суда у Дистрикту и то на мјесто судије који би радио на предметима ратних злочина. Е, о томе се ради и сасвим је  јасна  позадина бошњачке халабуке и харанге против Небојше Савића.

Слиједи текст са поменутог портала, како већ рекох, претпостављам српског:
-------------


Lanci nacionalizma


Autor Zozon


Utorak, 15 Januar 2013
Brčko je vazda bila interesantna društvena, politička, kulturna, istorijska i svaka druga zajednica. Preslikana Bosna, samo u malom. Na okupu tri vjere, tri naroda (ko je narod?). Po nekima isuviše različitosti na tako malom prostoru. Kada krenemo u prošlost primijetimo tri različite istorije, tri istine ali svakako jedno stradanje na sve tri strane. Sve se nekako vrti oko te podjele na troje i uopšte broja tri.

Samo nije baš svima omiljen taj broj tri, budući da ga u našem okruženju većinom vezivaju za Srbe pravoslavce. Oni se krste sa tri prsta, ljube tri puta, podižu tri prsta u slavu crkve i Boga.

Uopšte u današnje vrijeme a pogotovu u Brčkom inteligencija je na ogromnom testu. Svako daje sebi za pravo da komentariše, tumači i odlučuje o nečemu o čemu uopšte nema pojma. Pa smo ovih dana došli do rasprave o podignuta tri prsta mladog sudije Savića na nekom njegovom privatnom putovanju dok je još bio golobrad.

Za one koji ne znaju evo malo edukacije.

Hrvatske ustaše su u toku Drugog svjetskog rata polagale zakletvu pred rimokatoličkim sveštenikom sa raširena tri prsta desne ruke. Ovakav pozdrav ustaše su preuzele od njemačkih CC jedinica ali smatra se da su ga Hrvati koristili još u toku Prvog svjetskog rata.

Srpski ratnici su zakletvu polagali sa tri spojena prsta desne ruke kao simbol jedinstva Svete Trojice. Porijeklo korištenja tri prsta kao i malog i domalog, spojenih i savijenih na dlanu potiče još od 4. vijeka nove ere. Simbol nastaje za vrijeme Svetog Meletija Arhiepiskopa antiohijskog. Između ostalog spor oko prirode Gospoda Isusa Hrista doveo je do toga da Arhiepiskop Melentije rukom dočarava prisutnima trojstvo na Saboru Trojičino Jedinstvo Božije. To tri prsta predstavljaju simbol jedinstva Božijeg.

Prvo razdvajanje prstiju kod Srba“razdvajanje Svete Trojice“ desilo se devedesetih godina prošlog vijeka. Srbi zaboravljaju stari hrišćanski pozdrav sa tri spojena prsta i uzimaju antihrišćanski sa tri raširena prsta.

Sloboda izražavanja nacionalne i etničke pripadnosti je temelj na kome počiva svaki ustav, svaka konvencija koja govori o elementarnim ljuskim pravima i prema njima nema problema u Savićevom izražavanju svoje pripadnosti. To bi trebalo da poznaje i advokat Mulahalilović koji se na te principe pozivao braneći maočanske vehabije i koji tražeći pomoć u politici nastoji da brani svoga klijenta i na taj način, nažalost, ruši ključne principe same advokature kao nezavisne i nepristrasne profesije.

Sudija Muhamed Avdić takođe je sudija za tz.RZ (ratni zločin) predmete i pred kojim se vode postupci protiv Srba osumnjičenim za zločine u ratu. Možda bi trebali da krenemo redom da čeprkamo po prošlosti svakog i tražimo ono po čemu ćemo ih ucjenjivati i manipulisati pravom i pravdom. Pomišljam da je to cilj svega ovoga.

Reći ću vam još nešto što možda niste znali a što je važnije od podignuta tri prsta. Nebojša Savić je bio vrstan student, izvanredan pripravnik i saradnik u sudu. Njegove se presude razlikuju po stručnosti od ostalih mladih sudija, što će vam potvrditi svako ko ima dodira sa sudom a i sam predsjedik koji mu je i povjerio ovako teške predmete. Takođe ću vas podsjetiti da u Brčkom nestaje vode u vrijeme praznika, da je 50 % ljudi nezaposleno i jede iz kontejnera, da nam se svaki treći obrazovan omladinac seli u inostranstvo i da se nalazimo u 21 vijeku.

A mi smo i dalje opterećeni pričama o nacionalizmu i tamo neka podignuta tri prsta na Tihom okeanu.
-----------------
НАПОМЕНА: Једино ми није јасна намјера аутора /ваљда Србина/, који је у свој текст уметнуо  фашисте, и Нијемце и усташе, као што ми нису јасни ни мотиви тог чина, изузев што је, можда,  аутор  хтио да својим аналитичким приступом и анализом ублажи оштрицу  и да својим текстом да нека  појашњења, која су и ЕМИРУ КУСТУРИЦИ и НЕЛЕТУ КАРАЈЛИЋУ и НОВАКУ ЂОКОВИЋУ и МЕНИ, НАРАВО ПОТПУНО ЈАСНА!!! Или је, можда,  у питању  тек онако реда ради само слабија реакција на жестоку кампању која се води на бошњачком тзв порталу - "Отисак"?!

субота, 12. јануар 2013.

JOVICIC: ATTEMPT OF SARAJEVO AUTHORITIES TO CLEANSE THEIR CONSCIENCE


ISTOCNO SARAJEVO, January 11 /SRNA/ - Slavko Jovicic, an SNSD member of the BiH House of Representatives, feels that the initiative of FBiH Vice-President Svetozar Pudaric and Sarajevo Mayor Alija Behmen to erect a monument to Serbs and Croats killed in Kazani in 1993 is fraudulent and an attempt of the Sarajevo authorities to “cleanse” their conscience of these crimes.
 
“With all due respect to all innocent Serbs monstrously killed in Kazani, this initiative is but an attempt of the Sarajevo authorities to ‘cleanse their conscience’ of these crimes,” Jovicic told SRNA.

He says this is fraudulent because no one will ever see this monument due to the inaccessibility of the terrain. “One cannot arrive in Kazani even by jeep, let alone some other vehicle. What then would such a monument serve? This is the very goal of the Sarajevo authorities – for no one to ever see it, particularly not foreigners and those visiting Sarajevo,” Jovicic said.

According to him, if they are “so generous,” why don’t they erect a monument in the centre of Sarajevo, like they erected a monument in a park to children killed in the war?

Jovicic said that the monument would only serve the Bosniak authorities to say that they allegedly paid their debt to innocent Serbs killed in the war.

“This is a well thought-out deception by the originator of the idea, Svetozar Pudaric. I must remind him on behalf of the Republika Srpska Alliance of Former Camp Inmates that I have been asking for 15 years that at least a plaque be erected at one location at least where Serbs were detained, but they never allowed it,” Jovicic said.

He recollected the attempt to put a memorial plaque in the yard of the Viktor Bubanj garrison in 2003, when representatives of the Alliance barely saved their lives from so-called multiethnic Sarajevo.

Jovicic, who himself was imprisoned at the Silos camp, says it is known that there were 124 camps in Sarajevo where the Muslim authorities held and killed Serbs, but now the Sarajevo authorities, he says, have much better locations to erect a monument to Serbs killed in the war.

“When Pudaric, who launched the idea, finally commits to erecting a monument to Serbs heinously killed in the BiH capital, where he spent the whole war and was a member of the so-called BiH Army, why not erect it, say, in the yard of the present BiH Court and Prosecution Building – the former Viktor Bubanj garrison – where a camp for Serbs was run and where dozens of innocent Serbs were killed in most monstrous ways?” Jovicic asks.
***********************
FBiH Vice-President Svetozar Pudaric and Sarajevo Mayor Alija Behmen yesterday signed a cooperation agreement on erecting a monument to Serbs and Croats killed in Kazani in 1993.

The initiative to erect a monument in Kazani, on the slopes of Mount Trebevic, where Serbs and Croats were killed from mid-1992 to October 1993 and their bodies thrown into a pit, was launched two years ago.

After the war, the mortal remains of 29 persons were removed from the pit in Kazani.

The number of those killed has never been officially determined, and many feel that some of the killers are still at large.

Since 1994, 14 members of the so-called BiH Army were sentenced to prison terms ranging from ten months to six years for the crimes committed in Kazani.

петак, 11. јануар 2013.

Jovičić: Pokušaj pranja savjesti


ISTOČNO SARAJEVO /SRNA/ – Poslanik SNSD-a u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH Slavko Jovičić smatra da je inicijativa potpredsjednika Federacije BiH /FBiH/ Svetozara Pudarića i gradonačelnika SarajevaAlije Behmena za izgradnju spomenika ubijenim Srbima i Hrvatima na Kazanima 1993. godine prevara i pokušaj sarajevskih vlasti da “operu savjest” zbog tih zločina.
“Uz uvažavanje svih nevinih srpskih žrtava koje su zločinački poubijane na Kazanima, pokoj njihovim dušama, ta inicijativa je samo pokušaj sarajevskih vlasti za pranjem savjesti za zločine nad nekoliko hiljada sarajevskih Srba”, rekao je Jovičić Srni.
On kaže da je to prevara, jer na taj spomenik zbog nepristupačnosti nikad niko neće doći. “Na Kazane se ne može doći ni džipom, a kamoli nekim drugim prevoznim sredstvom. Kome bi onda takav spomenik na toj lokaciji služio? To i jeste cilj sarajevskih vlasti – da ga nikad niko ne vidi, pogotovo ne stranci i oni koji posjećuju Sarajevo”, navodi Jovičić.
Prema njegovim riječima, kada su tako “velikodušni” zašto ne naprave spomenik u centru Sarajeva, kao što su u Parku napravili stradaloj djeci.
Jovičić kaže da bi najavljeni spomenik služio samo bošnjačkim vlastima da uvijek imaju razlog da kažu da su se, navodno, odužile nevino stradalim Srbima.
“Riječ je o smišljenoj podvali inicijatora ideje Pudarića. Moram da ga podsjetim da u ime Saveza logoraša Republike Srpske već 15 godina tražim da se u Sarajevu barem na jednoj lokaciji gdje su bili logori za Srbe postavi spomen-ploča, ali nikada nam to nisu dozvolili”, rekao je Jovičić.
On je podsjetio na pokušaj postavljanja spomen-ploče u krugu logora “Viktor Bubanj” 2003. godine, kada su predstavnici Saveza logoraša Republike Srpske jedva izvukli “žive glave” iz “multietničkog” Sarajeva.
Jovičić, koji je i sam bio zatočen u logoru “Silos”, naglašava da je poznato da je u Sarajevu bilo 124 logora u kojima su muslimanske vlasti zatvarale i ubijale Srbe, ali sada sarajevske vlasti imaju, kako je rekao, mnogo boljih lokacija da naprave spomenik stradalim Srbima.
“Kada se Pudarić koji je, kako sam kaže, pokrenuo tu ideju, zalaže da se napokon napravi spomenik zvjerski likvidiranim Srbima u glavnom gradu BiH, u kojem je i on proveo cijeli rat i bio u takozvanoj Armiji BiH, zašto se, recimo, takav spomenik ne bi napravio u krugu današnjeg Suda i Tužilaštva BiH, nekadašnjoj kasarni `Viktor Bubanj`, u kojoj je bio logor za Srbe i u kojem je na desetine nevinih Srba zvjerski likvidirano”, zapitao je Jovičić.
--------------------------------------------------
Potpredsjednik FBiH Svetozar Pudarić i gradonačelnik Sarajeva Alija Behmen potpisali su juče u Sarajevu ugovor o saradnji u vezi sa izgradnjom spomenika ubijenim Srbima i Hrvatima na Kazanima 1993. godine.
Inicijativa da se na lokalitetu Kazani na obroncima planine Trebević izgradi spomen-obilježje žrtvama srpske i hrvatske nacionalnosti, koji su od sredine 1992. do oktobra 1993. godine tu ubijani i nakon čega su njihova tijela bacana u jamu, pokrenuta je prije dvije godine.
Iz jame na Kazanima su nakon rata izvađeni posmrtni ostaci 29 lica.
Broj ubijenih zvanično nikada nije utvrđen, a mnogi smatraju da su neke ubice sa Kazana još na slobodi.
Od 1994. godine za zločine na Kazanima osuđeno je 14 pripadnika takozvane Armije BiH na kazne zatvora od 10 mjeseci do šest godina.

четвртак, 10. јануар 2013.

Почетак рушења Босне и Херцеговине...опасне игре неких неодговорних авантуриста


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 
 
Прије неколико дана на фејзбуку основана је група тзв. „Revolucionarni Pokret Bosne i Hercegovine“. 
  Још није познато, али у овом тренутку није ни важно ко стоји иза ове групе. Док ово пишем, овој групи придружило се преко 10.000 чланова или боље речено авантуриста.

У "прогласу" чланови групе  позивају своје чланове и све грађане на протесте широм БиХ.  Протести су заказани за 12. 1. у 12.00 сати. На страници групе поменута су и имена највиших политичара који требају уличним протестима да се сруше са власти. На том списку су: Милорад Додик, Златко Лагумџија, Драган Човић, Сулејман Тихић ...

Међу овим именима највећи проблем је Милорад Додик који брани интегритет и уставну позицију институција РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, а остала имена  су тек онако "придодата" као колетерална штета. 

Организатори фејзбук протеста указују на врло тежак живот у БиХ и на још неке ствари, како су их протестанти дефинисали. Да се ради о тешком животу многих грађана у БиХ, па то је свима јасно, али основни смисао протеста је рушење РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и то су организатори увили у обланду тешког живота народа у оба ентитета.

Сасвим је ирелевантно ко су организатори  и одакле је потекла ова идеја, односно у којој  кухињи и у којим круговима је све ово скухано, али намјера је опасна. Изазивањем немира покушава се створити унитарна држава БиХ у којој би нестала РЕПУБЛИКА СРПСКА. Сваком иоле бољем познаваоцу прилика у БиХ ово мора бити јасно.

Оно што је још нејасно, а може се претпоставити да организатори имају подршку и изван БиХ и од многих тзв. невладиних организација, као и од једног броја самозваних аналитичара, који су се више него добро ухљеблили захваљујући великим средствима помоћи која долазе из иностранства. Помоћ организаторима протеста очито је да пружају и неки тзв. независни медији, неки портали на интернету који су у приватном власништву, а који такође добијају финансијску помоћ из иностранства. 

У свему треба посебно истаћи велики допринос бошњачке дијаспоре, као логистике, koja je oд свог оснивања имала исте идеје, а све са једним циљем – да се створи унитарна БиХ у којој би нестала РЕПУБЛИКА СРПСКА!

Све је, дакле, јасно и може се закључити да је  добро синхронизовано. Организатори протеста мисле да је сада право вријеме да се у БиХ почне са тзв. босанским прољећем и да се великим уличним немирима дестабилизује ионако врло тешка и сложена политичко-економска ситуација, па и сама уставна организација БиХ.

Уосталом, врло брзо ће се показати да је ово о чему пишем, а то је рушење РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, главни циљ фејзбук групе  за протесте у БиХ. Сад за сад, постоје индиције да се овој групи придружио врло мали број Срба из Републике Српске, мада је тешко утврдити наводне учеснике, јер се сви, као и организатори крију иза анонимних имена на фејзбуку.

 Све се ради по оној народној „да се Власи не досјете“!?

Указујем и на још неке чињенице.


У оваквој БиХ није могуће организовати било какве заједничке прославе и манифестације, а камоли нешто друго. Најбољи примјери зато су чињенице, а оне говоре овако. Наиме, никада нико из бошњачког народа није присуствовао прослави Дана РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, нити на било којем стратишту на којем се обиљежава страдање Срба у претходном грађанском рату. Такође, никада нико  од српских представника у заједничким институцијама БиХ  није присуствовао обиљежавању тзв. Дана независности /1. март/, као ни тзв. Дана државности БиХ /25. новембар/.


Зато су сулуде овакве активности разних авантуриста. Било какви улични протести у БиХ, а поготово ширих размјера, никад се нису мирно завршавали, већ су били иницијална каписла за почетак крвопролића и почетак  сукоба, који се више не би могли зауставити. На крају крајева, то би онда био и отворени позивив страном фактору за војну интервенцију у БиХ, а све са циљем њене уставне и територијалне прекомпозиције у унитарну државу. Но, такви сценарији заговорника протеста и рушења власти у БиХ су ипак далеко од реалности.  

среда, 09. јануар 2013.

Писмо ПРИЈАТЕЉУ



ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Писмо сам написао, сада већ "далеке"  2.009.  године, а као да сам га написао данас, кад славимо 21 рођендан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Текст је објављен  /11.06.2009/ у тадашњим дневним новинама "Фокус".
              **********************************************

Народ каже - "све је могуће"! Али многи, такође, кажу да није могућа дрвена пећ! Ево, ја кажем да јесте!

Па, могућа је дрвена пећ и то за једнократну употребу! Или у другом случају као сувенир! Све те варијанте, наравно, зависе од тога ко и како и из којег угла гледа на одређене ствари.

Свако има право на своје мишљење и то је индивидуално право сваког појединца. Исто тако, није забрањено сањати, жељети, маштати... Био бих обрадован да се чују многа мишљења, али да их изговарају људи који ће се притом јавно идентификовати и који ће стајати иза својих изговорених ријечи или још боље - који ће стајати иза својих урађених дјела, без обзира какав је њихов карактер или ефекат. На тај начин, и мени би било много лакше разумјети многе, јер бих онда знао кога уз себе имам као поузданог саборца у реализацији наших идеја, циљева.

Наравно, никада нико неће моћи да донесе закон о љубави, односно неће моћи да ултимативно захтијева или нареди оном другом да то прихвати и да воли ако он (тај) то не жели или једноставно ако неће. Јер, као што желимо да живимо у слободи и да имамо сва људска права, исто тако морамо имати и обавезе да поштујемо устав и законе који спречавају насиље или било какву доминацију једних над другима... Свака дискриминација, без обзира на њен карактер или њено усмјерење према било коме или било чему, јесте врло опасна и она је, у ствари, недопустива!

Извини "пријатељу" што ти овако пишем. Звао бих ја тебе мобилним, али изгледа да си у ромингу и нећу да иде на твој трошак. А, право да ти кажем - не знам да ли бих ти све овако јавно и транспарентно и рекао путем телефона, јер "прислушкују ме", па ко велим да је боље да ти неке ствари овако напишем. Јер, оно што није за(на)писано, није се ни десило!

Ако си икада чуо шта ја говорим или шта радим, онда си могао да запамтиш да највећу захвалност дугујем најбољим синовима из нашег народа - српским јунацима, који су свој живот уградили у темеље и стварање Републике Српске. Претходних година био сам више него разочаран (не)бригом овог друштва за породице и дјецу чији су очеви дали свој живот за опстанак и останак српског народа на својим вјековним огњиштима. У посљедње двије-три године стање се поправља, истина не онако и оним темпом како бих ја то желио, али поправља се и то је видљиво у скоро сваком сегменту нашег друштва и нашег пролазног овоземаљског живота!

Ето, овдје на овом вјечито трусном и тектонски поремећеном балканском простору и перманентној вјетрометини - народи су се међусобно убијали и шта смо на крају добили? Добили смо несрећу за све и зато се само прагматичном и реалном политиком могу рјешавати многа још увијек отворена питања, а не ратовима који се кроз вјекове циклично и генерацијски понављају и догађају. Доста је више страдања српског народа, не доста, већ и превише.

уторак, 08. јануар 2013.

ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА КОЈИ СУ СТВОРИЛИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!

КАД СУТРА СЛАВИМО 21 РОЂЕНДАН И КРСНУ СЛАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - НАЈВЕЋУ ЗАХВАЛНОСТ МОРАМО УПУТИТИ НАЈБОЉИМ СИНОВИМА СРПСКОГ НАРОДА КОЈИ СУ  ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ! Душа ме заболи и туга ухвати кад знам, а сви то знамо, да се РЕПУБЛИКА СРПСКА није на најбољи начин захвалила нити одужила породицама и дјеци СРПСКИХ ЈУНАКА ЧИЈЕ НАС ДУШЕ СА НЕБА ОПОМИЊУ НА ТО! Будимо искрени - мисле ли сви овако? 
Не мисле нажалост!!!


РЕПУБЛИКО СРПСКА СРЕЋАН ТИ СУТРАШЊИ 21 РОЂЕНДАН!

РЕПУБЛИКО СРПСКА СРЕЋАН ТИ СУТРАШЊИ 21 РОЂЕНДАН!


Други дан је Божића и још се слави...

недеља, 06. јануар 2013.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!


МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!


Ако било шта добро учиниш за неког другог, осјетићеш велику радост!


ОЦИ, ОЧЕВИ ИЛИ ОЧИЋИ...

Оци или Очеви или Очићи

У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.
***********
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. 

Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе и цркве.

******
Нема народа без обичаја, без обзира у ком крају света живи. Свако село, сваки крај, свака област, сваки народ, имају своје обичаје. Неки обичаји припадају само ужем крају, неки захватају читаве области једне земље, а неки обичаји су истоветни код различитих народа.

СРЕЋАН БАДЊИ ДАН!


Са сједнице Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ /3. 1. 2.013./


Од прекјуче, па све до прекосутра итд.


субота, 05. јануар 2013.

Пред сутрашњи БАДЊИ ДАН!


Дан када је рођена РЕПУБЛИКА СРПСКА

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Има једна сјајна анегдота коју као и неки учесници свечане сједнице Скупштине српског народа тог, сада већ историјског дана - 24.10.1991. године, никад нећу заборавити све док будем жив.
Наиме, иако сам водио тим безбједности и био задужен да све протекне у најбољем реду, запала ме је и захвална улога у којој се нисам прославио.
Пред сам почетак сједнице неко је са касетофона требао да пусти химну "Боже правде".
У кабинету смо имали најновију линију и неко из организације доставио ми је касету на којој је била химна и мене је запала улога да поред тога што сам бринуо о безбједности и то урадим.
Али, пошто је била нова линија са даљинским управљачем никако ми није успијевало да пустим химну "Боже правде".
Шта год сам притискивао на даљинском увијек ми је ишао "Марш на Дрину", композиција са друге стране касете. Једноставно, није ишло, па није.

Звао сам многе да и они покушају, али нико као ни ја није знао како да пусти химну.
И као што се многе ствари случајно дешавају, ето десило се тако да један електричар Србин који се ту сасвим случајно затекао има исту линију и само је он знао како се са даљинским "рукује". Показао ми је како се то ради и након што сам три пута поновио радње да се не обрукам, ипак сам се некако снашао. Ни крив ни дужан и стицајем непредвиђених околности тако сам се нашао и у Радном предсједништву сједнице и први пустио химну.
Нико није могао да ми замјери што је почетак сједнице "из техничких разлога" каснио више од 15. минута, па ни тадашњи предсједник СДС Радован Караџић који ме стално пожуривао.
И након свих перипетија заорила се ХИМНА "БОЖЕ ПРАВДЕ" и тако је почело стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
О атмосфери у Сарајеву, о страху за српски народ, о свим другим аспектима нећу да говорим, јер видим да о неким догађајима из тог времена говоре они који су били далеко од свих тих збивања, али и од мјеста дешавања.
-----------------------------
НАПОМЕНА:
Прва оснивачка Скупштина Републике Српске Босне и Херцеговине је одржана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву донесена је Одлука о расписивању Плебисцита и усвојена је „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум /Плебисцит/ на којем су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
У складу са поштивањем људских права, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине.
    9.јануара 1992. у Сарајеву одржана је свечана сједница у Хотелу "Холидеј ин" када је и званично проглашена Република Српска Босна и Херцеговина.
Могао бих много тога да напишем /већ сам у неким другим приликама писао - како је дошло до распада БиХ и почетка рата/. Овај пут само ћу додати да је на тој сједници било присутно 76 српских посланика /сви посланици из заједничке Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није разбила муслиманско-хрватска парламентарна коалиција/.

Присутни су били и то: 70 посланика из СДС-а; 4 из Странке реформских снага /Странка Анте Марковића, тадашњег предсједника СИВ-а Југославије/ и 2 посланика из СПО /Странка Вука Драшковића/. Тој сједници су присуствовали и бројни други Срби /Срби пресједници општина у тадашњој БиХ, као и други истакнути српски представници из јавног, културног и политичког живота тадашње БиХ. Сви они су били само у својству гостију и нису имали право одлучивања..

Иако је прошло 22 године од тог дана, сјећам се скоро свих детаља, па чак и имена свих посланика. Неки од њих, нажалост, нису више међу живима.