среда, 31. јул 2013.

ПРЕД ПРЕДСТОЈЕЋИ ПОПИС СТАНОВНИШТВА У БиХ.

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СлАвУј

СРБИ СУ САМО СРБИ И НИШТА 

НЕ МОГУ БИТИ ДРУГО!




У свеопштем хаосу и безнађу у којем се налази цијела БиХ, додатну несрећу за све народе призивају, овдје и сад, повампирене авети прошлости, које несмањеним темпом раде на стварању нове тзв. босанске нације (сиц (!). Према том сулудом пројекту, најблаже речено, Срби би требало да се "босанизирају".


Али, сам термин "босански" или "Босанац", посматрано у контексту националног одређења, има много другачије и важније значење. Дугорочно гледано, није ли термин "босански" само ембрион и иду ли бошњачке интенције у правцу стварања нове, хибридне и непостојеће "босанске нације". 

Међутим, то је већ виђено, и то крајем 19, односно почетком двадесетог вијека, када је у тадашњој Босни и Херцеговини, која је била под Аустро-Угарском окупацијом, Бењамин Калај имао исти циљ: створити јединствену "босанску нацију". Иако окупирани, Срби из Босне и Херцеговине су и тада знали да се одбране од те пошасти и знали су како да сачувају свој национални идентитет и особености, па ће на основу тог историјског искуства знати то исто учинити и у овом, турбулентном политичком времену.

У таквом амбијенту, постала је устаљена пракса да се у бошњачким средствима информисања, и у свим другим приликама, Срби називају "босански Срби". Нажалост, и неки медији у Републици Српској су прихватили термин "босански" и вежу га за српску и хрватску нацију, чиме он све више, неоправдано и код нас стиче право грађанства. 

А што се тиче Србије, е они су посебни и специфични по томе и за велику већину Срба, па и Србијанаца, сви смо ми у БиХ - "Босанци" што је ноторна неистина и бесмислица и у најмању руку потпуно непознавање ствари, па и низак степен познавања коријена и свих компоненти које дефинишу настанак, традицију, културолошко и историјско очување једног народа.


Можда то и не би било толико важно да се иза фразе "босански Срби" не крије нешто сасвим друго. У догледно вријеме атрибут "босански" би вјероватно остао сам, а оно Срби би се утопило у "Босанци", што је и основни циљ заговарача стварања јединствене "босанске нације", а преко тог термина и стварање ‘’грађанске државе’’ БиХ?!


Али, с обзиром да не постоје тзв. амерички Срби, француски Срби, ирански Срби итд., исто тако: не могу се по било чијим жељама вјештачки стварати ни "босански" Срби. Тачно је само да постоје Срби који су рођени и који живе у Америци, односно Срби који су поријеклом из Америке, затим Срби који су рођени и који живе у Француској ...итд.

Аналогно томе, идентична варијанта важи и за БиХ: ради се, у истину, о аутохтоним Србима који су рођени и који живе у Босни и Херцеговини и, с друге стране, Србима који су поријеклом из Босне и Херцеговине и који данас живе широм свијета. Такође, термин "босански" није могуће везати за нацију, јер шта је онда са "херцеговачким Србима": под условом да творци "босанске нације" нису предвидјели одвајање Херцеговине од Босне? У крајњој линији, атрибут "босански" има само одређено територијално значење, као уосталом: "семберски", "крајишки" итд.

То што се категорички супростављају утапању у ‘’босанске Србе, истовремено не значи да се Срби, самим тиме, одричу и Босне и Херцеговине. Али, нема те цијене по којој би могли прихватити да и оно "босански" обавезно иде уз Срби, јер једноставно речено: Срби су Срби и никако не могу бити ни "они али ни ови", па на крају крајева, ни "босански".

Срби ће и на попису становништва знати како да се изјасне. 


Националност - СРБИН

Вјера - ПРАВОСЛАВНА

Језик - СРПСКИ

Писмо - ЋИРИЛИЦА

понедељак, 29. јул 2013.

Мало ја 'вако и мало 'нако...

Од идеје, па до одлуке!

ДОНЕСИ ОДЛУКУ!


Кад треба донијети праву одлуку?
Па онда кад је то најважније!

Која је то права одлука?
Па она која је најбоља, сигурно!

И кад онда треба донијти такву одлуку?
Па онда кад је потребно!
И наравно, онда кад је најважније!

Кад је то најважније?
Па увијек је важно!

По некад је чак и најбитније оно што је важно!
Права и најважнија одлука се доноси само једном!

ДОНЕСИ ОДЛУКУ!

субота, 27. јул 2013.

И поред свега мора се ићи даље и само напријед!



Покрадено не враћају ни они које полиција ухвати, а камоли оне које никада нико и не тражи....

Politika

JOVIČIĆ: NIKADA NEĆE BITI UTVRĐENO GDJE SU ZAVRŠILA SREDSTVA


BANjALUKA, 27. JULA /SRNA/ - Poslanik SNSD-a u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH Slavko Jovičić smatra da nikada neće biti utvrđeno koliko je tačno novca stiglo u BiH po osnovu donacija, niti gdje su ta sredstva završila.
 
On tvrdi da je glavni centar bio u Beču, odakle su preko Slovenije i Hrvatske stizali milioni, koje su u BiH dijelili Alija Izetbegović i Hasan Čengić.

Jovičić za "Pres Republika Srpska" podsjeća da je austrijska policija svojevremeno otvorila istragu o tim kanalima, ali da je ona zaustavljena sa viših nivoa.

Prema tvrdnjama ruskog novinara Konstantina Kačalina, Izetbegović, Čengić i Haris Silajdžić uspjeli su da na lične račune prikupe od 900 do 1,8 milijardi dolara, koje su SAD i arapske zemlje sredinom 1990-ih godina izdvojile za obnovu BiH.

Kačalin je tokom rata boravio u BiH i tvrdi da su ova sredstva "legla" na specijalne tajne račune ovih funkcionera.

On ističe da tajni računi i danas postoje u Sarajevu i da na njih stižu milioni iz muslimanskih zemalja, dok se sve transakcije odvijaju posredstvom humanitarnih fondova.

Kačalin ukazuje i na ulogu Elfatima Alija Hasanija, državljanina Sudana i direktora kompanije "TVRA" sa sjedištem u Beču, poznate po vezama sa islamskim ekstremistima, koji je, kako navodi, bio jedan od glavnih sakupljača novca za Bošnjake u BiH.

"Preko njegovog računa prošlo je 400 miliona dolara iz islamskih zemalja, namijenjenih Izetbegoviću. Još jedna firma u Beču pripadala je Zagrepčaninu Salimu Šabiću, koji je 20 godina bio povezan sa bogatim muslimanima, a tu je i zagrebački biznismen Muhamed Ćatić, koji je dugo godina živio u Ujedinjenim Arapskim Emiratima", navodi Kačalin.

Pored njih, među skupljačima sredstava nalaze se i Irfan LJevaković i Salih Čolaković, a izvor prihoda bile su i izbjeglice i bošnjačka dijaspora, koji su bili primorani da svake godine šalju novac u Sarajevo.

Do podataka o pronevjerama pokušao je da dođe i parlament BiH, koji je u tri mandata formirao istražne komisije, koje su nailazile na stalne opstrukcije, ali su utvrdile da je u BiH stiglo oko 17 milijardi maraka stranih donacija.

Od ovog iznosa se za nešto više od sedam milijardi zna za šta su utrošene, dok se ostatku od 10 milijardi gubi svaki trag.



Bošnjacima opasno sve što jača Srpsku


петак, 26. јул 2013.

И тако иду дани!

СлАвКо ЈоВиЧиЋ СлАвУј



Са новим даном све је ново, 
па чак и оно што је јуче било старо!

Памтим ја и горе дане. 
Боље дане упамтили
су неки други људи!

понедељак, 22. јул 2013.

МИЉАЦКА

Док се земља око сунца креће  
- ни Миљацка пресушити неће!

Извире на Палама, а протиче кроз Сарајево и то без "ентитетске" границе(!). 


/Из пјесме коју пјева Халид Бешлић/ "Ко би рек'о чуда да се десе", па Миљацка мостове однесе"....



недеља, 21. јул 2013.

Предсједник који је знао како да чува своју функцију и да дуго година буде на власти...


НЕКАД БИЛО...

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Умро је Јосип Броз. Свијет је био у "шоку". Државници тадашњег тзв. трећег блока из несрвстаних били су ојађени и ожалошћени, чак више него што су и сами могли психички и физички да издрже бол. 

Тадашње највише руководство Савеза комуниста Југославије у тајности се припремало за тај неумитни час за који су највиши руководиоци знали да ће доћи, али нико од њих ни својим најближим сарадницима није смио "на глас" да каже да ће Јосип Броз умријети. Наиме, у тајности су вршене све припреме за сахрану Броза и све је било разрађено и до најситнијих детаља.

Елем, умро је Јосип Броз и крећу већ припремљене "припреме" за сахрану, каква до тада није виђена у свијету. 

Савезни Протокол је ојачан свим расположивим капацитетима из свих југословенских република, које су на силу чиниле тако створену државу, за коју се неколико година прије Брозове смрти знало да она нема будућности и да ће бити потребно само неколико година док се Броз и не охлади у гробу, да се  тадашња Југославија распадне. 
И то се и догодило и то у крвавим ратовима деведесетих година прошлог вијека. 

Ко је све учествовао у растурању, па и у подгријавању крвавог рата у тадашњој Југославији, држави "збратимљених народа и народности", није тема овог текста. Уосталом, те чињенице свима су добро познате.

Али, овдје се ради о једном случају без преседана. Наиме, Савезни Протокол је по наредби Предсједништва Југославије и Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије, преко С МИП-а дипломатском поштом обавијестио све амбасаде у Београду да стране делегације требају имати по три званична члана, заправо њихова три представника требају чинити званичну делегацију те земље на сахрани Броза. 

Дакле, на погребној почасној трибини требали су да се налазе предсједник или премијер те државе или највиши званичници које та држава одреди да представљају ту земљу и предсједника. 
Други члан је био министар иностраних послова те земље и трећи члан је био амбасадор из њихове амбасаде која је била смјештена у Београду.

Све југословенске републике на располагање ставиле су Савезном Протоколу по 30-40 својих возила и возача, који су са возним парком савезне администрације чинили компактну логистичку цјелину.

Дакле, све је у детаље испланирано и све је у минуте одређено, као и све друге ствари везане за долазак страних делегација на аеродром, затим њихов смјештај итд...


Но, један предсједник 
/био је негдје на овој свечаној трибини/ 
из групе несврстаних, напросто био је слуђен Брозом, али је још више био луд за својим положајем и функцијом предсједника. Он је и буквално речено био у паничном страху за своју функцију предсјдника. С тога је врло ријетко  напуштао своју земљу плашећи се док је он ван  земље да војска или опозиција не направе државни удар и да га не збаце са власти. 

Знало се и да није омиљен у својој држави, али се чврсто одржавао на функцији предсједника, јер је био окружен групом послушних и утицајних својих повјерљивих и оданих сарадника.

Међути, кад је дошао у Београд, наравно авионом своје земље, е у његовој делегацији је било 15 (!) чланова, највиших званичника високог војног и политичког ранга. Савезни Протокол се о јаду забавио, јер у први мах се нису снашли, заправо нису знали како да  толики број чланова делегације уклопе, а да не наруше већ раније одређену "квоту" од по три представника за сваку државу.

Сву ту рашомонијаду врло једноствно разријешио је сам предсједник те земље, јер је открио своју стратегију. Заправо, њему није ни на ум пало да нарушава протокол везан за сахрану Броза, нити је имао намјеру да самовољно повећава број чланова своје делегације. Дакле, његови тзв. сарадници нису ни били предвиђени да буду у церемонији сахране. 

Они су били, како је њихов шеф рекао, само из нужде његови сапутници, јер их није смио оставити у својој земљи из разлога што су то били људи на које је њихов предсједник сумњао да ће они направити државни удар кад он, тј. предсједник из било којих разлога буде ван своје државе. 

Сви ти побуњеници и потенцијални рушитељи власти су се тако нашли на простору Југославије и били су на оку њиховог предсједника. Неке од њих су возачи возили у Дубровник на дводневни одмор, неке у Загреб, неке и у Сарајево и у обилазак неких туристичких дестинација итд. 

Дакле, најважније је било да су сви они били на окупу и да су били у Југославији.  Јер их је њихов предсједник са својим најоданијим сарадницима лоцирао као потенцијалне непријатеље и учеснике очекиваног државног удара.

И сасвим на крају, уопште није важно ни ко је био тај предсједник, нити из које је био несврстане земље, али предсједник је знао свој посао и знао је како да остане дуго година на власти и био је све и до своје смрти...

Некад било...Многе ствари покушавам да отргнем од заборава, јер се историјске чињенице не могу препарирати нити фалсификовати!

ПИШЕ: Славко ЈоВиЧиЋ Славуј


Текстове углавном и искључиво пишем ћирилицом. И они ријетки које бар по нешто интересује ево имају прилику да прочитају многе текстове. Једини услов је да знају ћирилицу. Ништа посебно и ништа специјално, а поготово није захтјевно,  а није ни ултимативно!

Доказ је и ова спомен плоча, бога питај гдје се сад налази и да ли се уопште негдје и налази, на којој је текст прије стотину година био исписан ћирилицом и то у Сарајеву, у којем данас скоро и да нема ћирилице...

НАПОМЕНА:
Ово је била спомен плоча на Музеју "Младе Босне" у Сарајеву. Данас, нажалост, нема ни музеја, нема ни Принципових стопа у асвалту испред музеја, а нема ни спомен плоче Гаврилу Принципу. Ни мост преко Миљацке не носи више име - "Принципов мост"!


Данас у Сарајеву само на неколико мјеста уз латиницу постоје натписи и на ћирилици. Али то су ријетка мјеста и на прсте једне руке могу се набројати, мада је ћирилица заједно са латиницом равноправно писмо. Заправо та равноправност је и уставна категорија. Но, каква корист од тога кад то  ни 0,1 одсто није тако у пракси.

петак, 19. јул 2013.

ЖИВИО НАШ НAЈБОЉИ КAНДИДАТ!

***********
"Ја бих да почнем...

- На почетку желим да вам се захвалим што сте дошли у "оволиким бројевима".

- О свом Програму рада нећу сад говорити, 
јер има много важнијих ствари, 
а оне су за вас потпуно неважне.

- Чак и кад бих вам било шта рекао ви би то свакако различито схватили...

- Зато ћу вам о свему шире говорити кад ми истекне мандат и тада ћете сазнати шта сам мислио данас да вам кажем"...
ХВАЛА ВАМ НА ПАЖЊИ И ХВАЛА ВАМ ШТО СТЕ МЕ САСЛУШАЛИ"!

*********************
 Он је прави кандидат (!?!). Одмах се може  закључити да се цијели живот "спремао" за овакав непоновљив, надахнут и инспиративан говор (!). Народ је егзалтиран и биће "пресрећан" кад њега изаберу, ако и он уопште  зна за шта је кандидат (?!). Но, то и није битно. Важно је да се он ували на неку добру функцију, а онда може цијели живот и да шути и да ништа и не ради...


субота, 13. јул 2013.

Како и када је основано СРПСКО ПРОСВЈЕТНО и КУЛТУРНО ДРУШТВО /СПКД/ „Просвјета“

ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА!
14. јули 1902. године

 СПКД  „Просвјета“

Од 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајало више од пуног вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета српског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.

О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:
"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."

ОСНИВАЊЕ

На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини. 

 Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188  највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.

Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.

"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.
Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.

"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.

Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).
ЗАДАЦИ

Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."

У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање  занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.

Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).

"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.
Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.

"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима  осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.

"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.

Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.

Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.

ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ


Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације. Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.

Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.
Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.
Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку. 

********************************
До обнове  "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва. 

Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34 ...

Сад се могу сјетити десетак присутних. 
За остале бих морао да листам по неким документима. 
Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд...
Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....

Ето, и ја сам био присутан.

За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.

**********************************
Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд. Данас на просторима свих српских земаља  постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.

Novo suđenje Jašareviću šamar Amerikancima

Odluka Apelacionog veća Suda BiH o ukidanju prvostepene presude Mevlidu Jašareviću još jedan dokaz da pravosuđe BiH radi pod palicom Bošnjaka 
 Mevlid Jašarević



Mevlid Jašarević





BANjALUKA - Stav srpskih predstavnika u zajedničkim institucijama BiH jeste da je odluka Apelacionog veća Suda BiH o ukidanju prvostepene presude Mevlidu Jašareviću, kojom je za napad na Ambasadu SAD osuđen na 18 godina zatvora, još jedan dokaz da pravosuđe BiH radi pod palicom Bošnjaka. Inače, Sud BiH je zatražio da se suđenje ponovi.

----------------------------------
Slavko Jovičić, poslanik SNSD u Parlamentu BiH i višegodišnji član Komisije za bezbednost PBiH kaže za „Novosti“ da se samo u BiH može dogoditi poništavanje presude teroristi i zatražiti neko ponovno suđenje.

- Da se u Americi ovaj slučaj desio Jašarević bi dobio 100 godina robije. Ali, očigledno u BiH imaju dvostruke aršine u pravosuđu i teško je očekivati bilo kakvu pravdu i pravično suđenje. U BiH je Jašarević napao američku ambasadu i sada pravosuđe poništava presudu i time gura prst u oko SAD - zaključio je Jovičić.

On dalje kaže da nije tajna da sarajevska bošnjačka politička elita godinama štiti vehabije i prikriva njihovo delovanje, a poslednji slučaj samo je jedan u nizu primera.

----------------------------------------------
Isto misli i Dževad Galijašević, ekspert za borbu protiv terorizma, koji još dodaje da ovakvom odlukom BiH staje rame uz rame sa zemljama u kojima je radikalni islam na snazi.
- Gde god sarajevska politika može, ona će naginjati islamistima i radikalnim elementima - izjavio je Galijašević, koji smatra da je slučaj „Jašarević“ samo jedan u nizu pokušaja sarajevske politike da radikalizuje situaciju u BiH.
- Nadam se da će Jašarević biti osuđen i u ponovljenom postupku, jer Sarajevo mora slušati SAD zbog toga što je napad na američku ambasadu događaj bez presedana u Evropi da bi neko mogao proći nekažnjeno ili se braniti sa slobode.
----------------------------------
Apelaciono veće Suda BiH donelo je u četvrtak odluku o ukidanju prvostepene presude Mevlidu Jašareviću, kojom je osuđen na 18 godina zatvora zbog terorističkog napada na zgradu Ambasade SAD u Sarajevu u oktobru 2011. godine i naložilo novo suđenje.
-----------------------------------------
PONIŠTENJE
TUŽILAC Dubravko Čampara je izjavio da je presuda poništena zbog bitnih povreda postupka - sudija Prvostepenog suda nije obrazložio kompletnu optužbu - ali da to ne znači da će Jašarević biti pušten na slobodu.
---------------------------------------------
OSTAJE IZA REŠETAKA 
SARAJEVO - Novopazarac Mevlid Jašarević ostaje "iza rešetaka", iako je Apelaciono veće Suda Bosne i Hercegovine naložilo novo suđenje i ukinulo prvostepenu presudu prema kojoj je osuđen na 18 godina zatvora zbog toga što je u oktobru 2011. pucao na ambasadu SAD u Sarajevu. "Strani je državljanin, nema rešeno pitanje boravka, pa ne može biti pušten na slobodu zbog opasnosti od bega. I dalje će ostati iza rešetaka", potvrdio je agenciju Anadolija Jašarevićev advokat Senad Dupovac, prenose mediji u BiH.

петак, 12. јул 2013.

U institucijama BiH spiskali milijardu KM

Revizorski izveštaji potvrđuju nastavak bahatog i rasipničkog ponašanja u institucijima Bosne i Hercegovine. Budžetski novac se rasipao, pojedinci u komisijama mesečno zaradili i do 7.000 KM
SARAJEVO - Institucije na nivou BiH u prošloj godini potrošile su više od milijardu maraka, a najnoviji revizorski izveštaji potvrđuju brojne nepravilnosti, malverzacije i sumnjive javne nabavke u kojima se budžetski novac trošio i šakom i kapom, bez imalo odgovornosti i racionalnosti u poslovanju.
Revizori su obelodanili na stotine sumnjivih finansijskih poslovanja, nepotpunu i nejasnu finansijsku dokumentaciju, nezakonito isplaćivanje naknada i putnih troškova, sumnjivih nabavki robe...

Kako se arčio narodni novac pokazuje činjenica da je od ukupno kontrolisanih 73 institucije BiH samo njih pet dobilo pozitivno mišljenje! Da apsurd bude veći „mišljenje s rezervom“ dato je i Parlamentarnoj skupštini BiH, Upravi za indirektno oporezivanje BiH, Ministarstvu odbrane BiH, Predsedništvu BiH...

Iako imaju mesečna primanja od 5.000 do 7.000 maraka, poslanici i delegati u parlamentu BiH utvrdili su revizori, uzimali su otpremnine za odlazak u penziju u iznosu od 28.000 KM, da bi se potom „zamrznuo“ penzionerski status i opet se vratili u poslaničku klupu!

Parlament BiH potrošio je prošle godine 15 miliona maraka, od čega devet miliona samo za plate i ostale beneficije poslanika i delegata. Pri tom, usvojeno je svega nekoliko zakona, zbog čega je rad parlamenta u prošloj godini ocenjen katastrofalno lošim.

Na stotine članova 58 raznih državnih komisija i tela na godišnjem nivou „pojele“ su oko dva miliona maraka iz budžeta, iako mnoge od njih nisu ostvarile očekivane rezultate rada, dok su pojedinci bili plaćani, a da nisu ni prisustvovali sednicama. Pojedinci su mesečno zarađivali i astronomskih 7.000 KM od naknada u komisijama i redovnih plata.
---------------------------------------------------
Direktor Kancelarije za reviziju institucija BiH Milenko Šego kazao je da je sveprisutna tendencija to što se naknade u komisijama određuju unapred, te se ne dovode u vezu s rezultatima rada.
- To je apsurd, ovo omogućava pojedincima da redovno primaju naknade, bez obzira na rezultate rada. Takođe, ne postoje ograničenja u koliko komisija pojedinac može da radi - istakao je Šego.
-----------------------------------------------------
Revizija je otkrila da je Ministarstvo odbrane BiH prikrilo oko 74.224.754 marke stalnih sredstava i izvora sredstava, jer nije vrednosno prikazalo pokretnu perspektivnu vojnu imovinu.
MO, kao najveći budžetski potrošač, koji godišnje potroši više od 300 miliona maraka, zbog brojnih propusta „za dlaku“ je izbeglo negativno mišljenje, koje je dobilo prošle godine.
Revizori su naveli da u MO nije uspostavljen efikasan i pouzdan sistem javnih nabavki, a otkrivena je i nedovoljna ažurnost u dostavljanju finansijske dokumentacije.
- MO je od ukupno 305.847.000 maraka, koje je imalo na raspolaganju, realizovalo 300.399.189 KM, od čega je više od 87 odsto ili 278 miliona KM potrošeno na plate i naknade troškova 10.012 zaposlenih - naveli su revizori.
---------------------------------------------------

Poslanik SNSD u parlamentu BiH Slavko Jovičić kaže, za „Novosti“, da bi se finansijskim poslovanjem pojedinih ministarstava i agencija na nivou BiH, nakon ovakvih revizorskih izveštaja, moralo da pozabave istražni organi i pravosuđe BiH.

- Očigledne su zloupotrebe, isplaćivanja po raznim ugovorima, sumnjive javne nabavke...Takvoj praksi se mora stati u kraj kada je reč o finansijskom poslovanju institucija BiH - rekao je Jovičić.
------------------------------------------------------
ZA ZAKUP 27 MILIONA 

MINISTARSTVA, agencije, direkcije, instituti, kancelarije, odbori, komisije i uprave na nivou BiH za zakup prostorija potrošili su prošle godine više od 27 miliona maraka, od kojih najviše Ministarstvo odbrane BiH i to 8,32 miliona KM. Posle odbrane, na koju odlazi trećina ukupnog budžeta BiH, smeštaj u zakupljenim kancelarijama najviše je platilo Ministarstvo inostranih poslova i to 5,36 miliona, dok je treća po ovim troškovima Agencija za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmenu podataka sa 2,17 miliona KM.

УПУТСТВО за опстанак неког политичара на турболентној политичкој сцени и вјетрометини у БиХ.

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


У П У Т С Т В О

Једини начин да вас, прије свих,  забораве недобронамјерни новинари, бар онако привремено, јесте да никад не демантујете и да не коментаришете оно што је о вама негдје написано или што је у електронским медијима објављено.

Моје колеге које имају мање искуства и које мање познају новинарску професију праве катастрофалне грешке, јер се упуштају у бјесомучне расправе са ауторима текстова или прилога објављених на телевизијама, односно на бројним порталима, који узгред речено, ничу као гљиве послије кише.

Дакле, сасвим добронамјерна препорука колегама о којима се пише или о којима се праве прилози за телевизијске емисије је да никада ништа не демантују. По систему аутоматизма, једноставно и одмах, треба све да забораве, па чак ако је нешто о њима објављено и афирмативно.  Још брже треба заборавити све негативности које су написане или објављене на телевизијама о њима или о њиховим /нашим/ колегама.

Логика је сасвим јасна. Само тај дан треба се уздржати и, како тако, све из текста или из тв-е прилога треба заборавити. Заправо, сутра је нови дан, а са новим даном стижу и нове вијести, које по аутоматизму, оне јучерашње бацају у сјену и на отпад. Тако се оно јуче написано или речено губи у најновијим „вијестима“ у којима је предмет неко други или неко трећи, актуелан, наравно по индивидуалној перцепцији сваког новинара по на особ или по наруџби уредника новина или теве емисије. 

Најважније је у том првом "медијдком удару" уздржати се од било каквих реакција /демантија/. Искуство ми говори да  треба сачекати пролазност "информације, а онда релаксирајући се треба стално имати на уму ово  „упутство“.  Јер, након тог дана долази сутра, а са сутрашњим даном стижу нове „актуелности“, које бацају прашину на оно од јуче написано и речено, а поготово се из сјећања губе текстови и слике објављене прије неколико дана.

Заправо, математички казано, све се врти у цикличним круговима. Физика то исто објашњава законом о спојеним посудама. Нема спојених посуда ако се информације гомилају на једној и ако нема „одушка“ на другој страни. Тако долази до засићења медијског простора и пажњу привлаче и оне сасвим небитне ствари.  Тако оне, наводно ударне – ударају у зидове „шлауфа“ слабе пропусне моћи и ту се и губе!

Такође, треба избјегавати чешће појављување у медијима, јер то не доприноси никаквој афирмацији било којег политичара. Напротив, то само изазива већи анимозитет и гњев конзумената информација о оном политичару који не "силази" са екрана и из медија.

Раније сам већ говорио, па чак сам скоро исту дискусију поновио и у три четири наврата за скупштинском говорницом у парламенту БиХ.

Отприлике сваки јавни иступ неког политичара доноси му, наравно негативне „поене“ у јавности, јер је занемарљив проценат оних позитивних. Отприлике, свега је десетак одсто оних који гледају ТВ или који читају новине који ће рећи нешто афирмативно и похвално за онога кога гледају и слушају на ТВ или чије изјаве читају у новинама.

90 одсто њих /конзумената/ информација ће рећи много ружних ствари и за све своје недаће окривиће онога кога гледају и слушају са екрана, мада та особа нема никаквог утицаја на стање гледаоца који покушава да псовкама упућеним политичару, који се појављује на екрану ријеши све своје проблеме.


150 одсто биће оних који ће из арсенала најпогрднијих увреда и псовки частити сваког политичара који им сталним појављивањем у медијима "утуви" се у главу као учесник реалити шоуа и који им постаје ноћна мора...


Да се овдје зауставим. Само да искључим мобилне телефоне, јер боље је бити и "недоступан", него бити резервни играч. Наиме, многи новинари имају своје сталне саговорнике и љубимце и ако, којим случајем, ето баш њих не могу да пронађу, онда настаје бјесомучна потјера за било којим другим саговорником и то онако, право ни откуд, богами као да сам било чији портпарол или како је данас модерно казати  - ПР /пијар!/. 

Никакав проценат анимозитета према мени неће се ни повећати, а неће ни смањити најнегативније коментаре и зато овај текст овдје завшавам и престајем са писањем "упутства".

УПУТСТВО само треба примијенити у свакодневици и у стварности садашње констелације односа политичара и  јавног мњења. Такву слику креирају неки /не сви!/ неодговорни сервери /сервисери/ препарираних информација и своје субјективно мишљење, као једино исправно намећу крајњим корисницима!

Текст, као да сам га јуче писао....


ТЕКСТ који сам написао 06. 05. 2009. године 
за дневни лист "ФОКУС"...

Данас кажем - 

Ништа се, нажалост, 

није промијенило на боље..

  ПИШЕ: 
СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

ЕКОНОМИЈА: Глобална криза
  колумна 06. 05. 2009 

 Све иоле озбиљне економске анализе, сасвим егзактно, указују да проблем глобалне финансијске кризе не може бити ријешен простим краткорочним ад хок мјерама посрнулог тржишта, које се налази у стрмоглавом суноврату.

 Разлога је много и пошто, по свему судећи, није могућа неопходна промјена у самој структури система, који је дубоко дехуманизован, с обзиром на то да се у његовом центру као врхунска вриједност не налази човјек већ профит, онда се не треба много трудити, па предвидјети да економски колапс свјетске привреде, нажалост, није привременог карактера, већ, изгледа, дуготрајнија агонија којој се не наслућује крај.

Цијели систем капиталистичке привреде није конципиран ни усмјерен ка задовољавању потреба човјека као јединке, већ напротив, управо је човјек постао производ сведен на квантитативно одређене категорије радног учинка у контексту остваривања капиталистичког профита. 

Стога није никакво чудо што је човјек од субјекта куповине постао објекат у једном немилосрдном систему, у којем је богатство једина важећа и призната категорија. Након реченог, није тешко закључити да је основни етички генератор кризе егоистичка похлепа за личним богатством невиђених размјера.

 Напросто, ово је вријеме сулуде трке ка само једном циљу, трка без старта, али с јасно дефинисаним циљем, профитом и интересом! Дакле, ако искључимо емоције и љубав, за коју многи кажу да је покретач свега, онда се може констатовати да су и љубав и мржња наметнуте тренутне категорије, а да је само трајна константа интерес, и то заснован на главном стубу потрошачког менталитета и опште грабежи по систему: 
"Дај само мени, и само је битно да ја имам и да сам што материјално богатији"!

 Низ је примјера који воде, наравно, ка напретку цивилизације, али ништа није мањи број и оних техничких достигнућа, која су највећа опасност по опстанак исте те цивилизације. 

Као шлагворт за илустрацију узећу нобеловца Ахтисарија, који је апсурд апсурда вредновања доприноса напретку цивилизације. У ствари, како је могуће да човјек који је у потпуности сатанизовао српски народ у цјелини добије једно од највећих и најпрестижнијих свјетских признања за показане резултате и за хуманистички допринос миру?! Невјероватно, али истинито, нажалост! Али, Албанци и проалбански оријентисани бјелосвјетски лобисти сигурно се неће сложити с горе реченим.

 Но, да се вратим свјетској економској рецесији, у којој лежи један дубљи проблем, а то је монструозни концепт уништавања основних економских постулата, према којима би требало да буду бар донекле уравнотежени понуда и тражња на тржишту. 

Тачније, императив времена нам диктира да живимо по формули - прилагодити се, а не одабрати, односно укључити се у нови ток, умјесто одредити га, поготово у случају монополистичких окружења и страховитог економског притиска великих сила и наставак њиховог никад прекинутог тлачења малих народа, а под тим мислим и на мале земље, али и на њихове микроекономије.

Имајући све то у виду, идеја саморегулаторних механизама одржања тржишта у условима дивљег капитализма чиста је бесмислица. 

уторак, 09. јул 2013.

Од обичног сарајевског криминалаца до убице једног од највећих усташких крвника Макса Лубурића

"ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ"!


За оне који имају времена и за оне који воле да читају!?

Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље.
ИЛИЈА СТАНИЋ, на Башћаршији неких, сада већ давних година...
После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.
Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.
Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским , емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

Усташки крвник Вјекослав Макс Лубурић
Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.
Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.
Операција ” Кобра “
Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“
Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“
Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас !
– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“
Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“
У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.
Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.
У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“
Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“
Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“
Од славе до немилости
Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/. 

Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.
Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док га у првој половини деведесетих није као УДБИНОГ убицу разоткрио контроверзни, „Слободни тједник“