уторак, 24. децембар 2013.

Примјећујем, а и увјеравам се у оно што видим....

ПИШЕ: Славко ЈоВиЧиЋ Славуј

Како сам старији или са годинама и искуснији, све више препознајем неке ствари на које раније никад нисам обраћао пажњу. Уосталом, то ми раније и није било потребно. Но, принцип једноставности и ненаметљивости или како се то у народу каже “досаде” - препознајем као лајт-мотив, модернистички казано, а преведено на наш језик и сврстано у нашу свакодневицу то се тумачи као – ма “боли ме уво за све”.

Сигурно је  да то не мора тако да буде, али ако баш и мора, онда заиста ништа не могу ту да промијеним! Како све то, пак, изгледа у нормалним околностима, е то зависи од много других фактора и разлике су очите, почевши скоро од сваког мјеста у окружењу, па било то радном, или код куће или са друштвом, односно са пријатељима и колегама итд.

Рођаци су ту неизбјежни, јер у кризним временима увијек се онако, право ни откуд, повећава број шире фамилије. Јер, напросто, људи вапе за приближавањем и за зближавањем, а најбољи је “рођачки” пут, па и онда кад су фамилијарни корјени дијаметрално различити, јер не могу бити супротни, али различити сигурно јесу!

Овакво гледање на стварност не треба мијешати са оним поједностављеним стварима, мада једноставност значи и остварење неког циља, користећи се при том минималним средствима, па била она етичка, морална, материјална, физичка, умна и сва друга, без обзира из које  друге сфере живота долазила. 

Ипак, све је од човјека и за човјека, па како буде? Некад буде добро, а много пута буде и наопако, односно буде трагично и ненадокнадиво.

Међутим, у свему томе живот је једино важан!

Заправо, то је једини принцип који је важан, јер је компликованост разних животних ситуација обрнуто пропорционална годинама искуства и животној доби.

Никада нико није стигао, нити је достигао идеал једноставности и прилагодљивости садашњости и стварности, ма колико она, само на изглед, била једноставна или оптерећена суровом стварности, у којој је свака пасивизација истовремено и предаја стихији која разара све друштвене системе и која руши сва добра, прије свега, она људска и која убија племенитост и доброту у човјеку. Кад би се то десило, онда би то било катаклизмично стање и пут без повратака.

Резултат свега мора бити прогрес који ће спријечити сурову компликованост и који ће успоставити надмоћност истине и поштења над лажима и лоповлуцима свих врста.

Са оваквим размишљањем требали би да кренемо у Нову годину, јер много је било нових година, које су након истека 365 дана /преступне имају и дан више/ постајале старе године, само смо ми у својим животима додавали по још једну годину старости и тако смо настављали даље...