понедељак, 30. јануар 2017.

ЛАЗА КОСТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 31. јануара,
рођен је славни српски пјесник 

ЛАЗА КОСТИЋ



31.1. године је: Свети Атанасије Велики


Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. 

Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. 

Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. 

Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. 

Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. 

За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. 

Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године. 
 

На данашњи дан 1921. године Београд је добио Орден "Легије части". То је било вријеме кад је Орден значио нешто, а данас је толика инфлација добитника да је он изгубио сваки смисао.

ОРДЕН који је изгубио сваки смисао и који је постао бесмисао, с обзиром ко га је све и на који начин добио!


Подсјећање на данашњи дан кад је Београд добио Орден "Легије части", а данас се то дијели и "шаком и капом", па су се многи Срби ничим изазвани, а још мање заслужни, окитили тим одликовањем.

Уосталом, о томе много боље пише аутор сљедећег текста - Професор др Алечковић-Николић Мила      
 ---------------------
Револуција 1791. године укида сва одликовања старог режима и Наполеон Бонапарта, 19. маја, на француски празник Светог Ива, 1802. године, предлаже ново војно и цивилно одликовање. 

Овај предлог изгласан је као закон Републике већ 29. маја, а 14. јула 1804. године Наполеон Бонапарта лично уручује прво војно одликовање француске Легије части. Већ 1805. године установљене су три војне школе за децу и потомке носилаца ордена.

Орден је додељиван искључиво за заслуге за државу и народ које трају више од 20 година. Степени Ордена Легије части били су, и до данас остали: најнижи ступањ -Витез Легије части-медаља, виши ступањ-Официр Легије части, од њега виши ступањ- Командант Легије части, и још значајнији ступањ : Високи Официр Легије части-розета.
Затим следе два највиша ступња истог овог ордена: Високи Крст Легије части и највиши ступањ: Високи Учитељ (Вођа) Легије части. Овај чудан превод у коме је „витез“ далеко испод „официра“, требало је да усвоји световне војне изразе уместо некадашњих појмова који су одговарали старом режиму краљевства.

Орден се додељује у просеку сваких пет до шест година, а до краја 2000. године додељено је 87.371 медаља Витеза, 22.401 ордена Официра, 3.626 ордена Команданта, 321 орден Високог официра, свега 61 орден Високог Крста, и само 1 орден Вође (Учитеља), или српски: Вожда Легије части. Најнижи орден Витеза додељиван је и најчешће, а прилика је и да се каже да је то орден који је и ових дана додељен у Србији.

Прва жена Витез Легије части у пост-револуционарној историји била је Марија Анжелик Душеман. Прва жена Официр Легије била је Роза Бонер, прва жена Командант Легије части била је Ана де Ноај, прва жена Високи официр Легије части била је француска књижевница Колет (Collette), а прва жена носилац Високог крста легије части, била је Женевјев де Гол -Антониоз 1998. године.

Градови хероји и потомци


Орден Легије части, добиле су и многе школе у Француској, француски универзитети, Црвени крст Француске и француске железнице. Мало ко зна да је свега пет градова у свету одликовано француском Легијом части и да се међу њима налази Београд. 1924. године Београд је одликован  „за хероизам“, а орден је српском градоначелнику уручио лично маршал Франше д’Еспере.

Поред Београда, орденом француске Легије части одликовани су још и град Лијеж 1914. године, Луксембург 1957., Волгоград 1984. и Алжир 2004. године. Стара француска пракса предвиђала је да потомци одликованих највишим одликовањем у три генерације без прекида, имају и сами право да затраже одликовање. Ова пракса у ствари никада није укинута, тако да и данас потомци Француза одликованих у три генерације (као што је, рецимо случај са историчарем Ивом Батајем) у начелу могу и сами да „траже“ ово високо одликовање.
Иако је свима који се баве етиком или психологијом јасно да се ни греси, а ни заслуге не наслеђују, оваква пракса је вероватно хтела да укаже на поштовање породица које су у континуитету својим делима задуживале француску државу, односно француску историју.

Срби везани за француску културу 
пре настанка политичког Брисела

И Петар Први Карађорђевић и краљ Александар добитници су највишег француског ордена. Носилац војног ордена биo је и кнез Павле, Живојин Мишић, Драгутин Гавриловић, као и српска легенда Милунка Савић.

Потом су следили Срби који су познавали француску културу и језик, школовани се у Француској или су на било који други начин допринели култури и развоју ове земље. У сваком случају, сви су они били део једног општецивилизацијског погледа на свет, изворно европског, без уплитања бриселско-америчке подкултуре и технократије.

Од почетка, па до осамдесетих година прошлога века, високи орден француске Легије части добили су професор Веселин Чајкановић, Милан Кашанин, Павле Савић, Иво Андрићдр Војислав Стојановић (управник главне војне болнице), Слободан Витановић, Кирил СвинарскиДраган Недељковић, Радосав Јосимовић, Мира АлечковићКрунослав Спасић, Јован Дејановић, Владан Радоман… 

Ово су све били или људи школовани у Француској или они који су писали тим језиком и доприносили култури велике земље, али и читавог света. Ордени су били давани или од самог генерала Де Гола, или од државника који су следили, све до Франсоа Митерана, који би одликованима, обично „поновио“ орден, како би обележио долазак „своје“ политичке епохе, условно речено, последњег великог француског државника. 

Ордени давани од почетка прошлог века, па све до осамдесетих година били су често највиши ступањ ордена крста (Петар Први Карађорђевић, краљ Александар, српске војводе, Милунка Савић…), или „официрски орден“ (Чајкановић, Кашанин, Андрић, Јосимовић, Витановић, Недељковић, Алечковић…), док би тек понеки био најнижи орден „витеза“.

Орден касније почиње да се додељује и привредницима, како се то данас каже „бизнисменима“, који у француској традицији (лаицизираној западно-хришћанској просветитељској слици света, али ипак наследници старогрчког духа), никада нису били у самом врху друштва, осим ако би сами били лингвистички, научно и морално писмени.
Тако, високи француски орден добија директор Франко-југословенске банке у Паризу Зечевић, као и неколицина заслужних пословних људи. Носилац француског ордена био је и пословни човек и творац хуманитарног фонда у Француској, Борис Вукобрат.

У једном маху, орденом су потом оликовани наши сликари који су такође имали животну и културну везу са Француском(Поповић, Ивањицки, Шобајић, Маринковић). Владимир Величковић већ је поседовао француски Орден Легије части.
Нека буде опроштено за имена која су овде испуштена. У архивима француске државе, све ово могуће је добити на увид.

Орден су дбили:

Као што то у историји људских вредновања, заслуга, храбрости или поноса увек бива, десило се и да понеко одбије високу част. У новијој историји, глумица Брижит Бардо (за разлику од свог колеге Чарли Чаплина) избегла је да прими Орден легије части.

Са много више образложења и разлога, писац Жан Пол Сартр (за разлику од свог колеге Марсела Пруста), одбио је орден Легије части и у бунтовничком маниру, као што је био одбио и Нобелову награду, оставши доследан својој идеји протеста, неконформизма и испитивања смисла и бесмисла живота. Албер Ками такође је одбио високи француски орден. Ни писац Бернар Клавел није желео да прими орден Легије части.

У Србији, Мира Алечковић, у тренутку када су француски авиони кренули у бомбардовање СР Југославије, од два добијена Ордена у размаку од двадесет година, враћа из протеста француској држави последњи, из Митеранове ере, док онај из времена покрета отпора, задржава као успомену.

Инфлација Мидиног политичког злата и замена за Оскара

Међу последњим, бројним великим светским именима науке и уметности, орден је од француског премијера Доминика де Вилпена добио Харолд Пинтер. За разлику од првих Легија части, које су некада значиле бесплатне школе за децу потомке, одликовања новог доба, после века растојања од првих одликовања у Србији и Југославији, данас не подразумевају више ништа.
------------------------------------------
Долази време када 
орден губи сваки смисао 
и када га може свако добити. 

У периоду од 2000. до 2009. године, ово одликовање добијају готово сви политичари са простора бивше Југославије. 2001. добија га Јован ДивјакЧерешњеш Иван, 2007. Срђан Диздаревић, после 2000. Арно Даржан за обавештајне заслуге на простору распаднуте бивше Југославије, и многи други. 

Од културних или политичких радника 2000. одликовање добијаБорка ПавићевићСоња Лихт, 2004. карикатуриста Предраг Кораксић, галериста Борка БожовићБиљана Здравковић из Југоконцерта,, Татјана ЦветићанинДаница Јововић Продановић,Иванка Зорић, Ирена Суботић, Чедомир ВасићГоран Паскаљевић, 2009. Веран Матић и Ружица Ђинђић.

У Француској 2009. одликовање добија Алан Финкелкраут, а у међувремену, овај орден је нова администрација Француске поделила готово свим „шоу-бизнис“ трудбеницима, тако да га ретко који певач, глумац или спортиста данас немају
Да подсетимо Легију части већ поседују Стивен Спилберг, Барбара Стрејсенд, Аманда Лир, Винтон Марсалис, Џони Холидеј, и многи други… Неки тврде да је требало да је добије и Мајкл Џексон. Треба рећи да су сви они углавном добијали најнижи чин, орден „витеза“.

Саркозијево доба донело је сасвим нове критеријуме. Последњи велики догађај било је одликовање митрополита Емануела председника скупштине свих православних свештеника Француске, 31. децембра 2008. године, које Саркози, због многобројних захтева православних Француза, није могао да избегне.

Од ордена до значке, од поноса до праћке


За разлику од некадашњих „заслужника“ који су морали да пишу на француском језику, да познају француску културу (ипак је реч о француском ордену који је установио Наполеон), нови критеријум прешао је преко периода када то више није било важно, дошавши до периода у коме је ово познавање француског језика и културе постало чак и сметња.

Саркозијева администрација одликовања у Француској дели свима који говоре и пишу против Француске, подсмевају се француском језику, не познају француску историју и, углавном, како се то данас описно каже, припадају галофакс-генерацији англофилских мондијалиста и капиталистичких глобалиста.

Све оно што је сушта супротност самој историји славне монархије коју Наполеон после револуције само на други начин понавља, све оно што је супротност славној историји Револуције, науке, књижевности или философије, славној историји поезије, сликарства и музике, све што је супротност француској социјалној русоистичкој традицији, и супротност аутентичној европској традицији која је имала велику симпатију према Русији, све се то фаворизује за доделу овог некада високог одликовања, које се претворило у монијалистичку и партијску навијачку значку. И ових дана (новембар 2012.) у Србији је глумцима и новинарима додељен исти овај степен и профил ордена.

Дворске игре и тужна инволуција одликовања


Француски највиши ступањ ордена „Високи крст“, који је додељен свега 61 пут, 2006. године од председника Ширака добија и руски председник Владимир Путин. Ово је изазвало крике глобалистичке Француске и монденског Париза, покушавајући да надгласа говор историје, захтеве руске емиграције и симболичну улогу коју су одиграли сви Руси у Француској у очувању француске културе.
ДА ТЕ БОГ САЧУВА!
Не треба заборавити да је орден Легије части добио и судија хашког суда Теодор Мерон, што је опет изазвало урлике оне друге антиглобалистичке срчане коморе Француске

Тако је орден Легије части, постао, не само чоколадна значка, већ и праћка-лопта у мрежи овог или оног политичког гола.


Најзад, један од највиших степена ордена француске Легије части дат је, а потом срамно одузет нашем пријатељу, француском мајору Пјеру Анри Бинелу, који је, видевши шта се спрема српским цивилима, као унук Солунца, открио српској војсци тачке бомбардовања и сипања напалма и уранијума на Србију.

Пјер Анри Бинел је данас рехабилитован, али му Легија части никада није враћена.
Он се помирио са тим и у међувремену је обишао све српске манастире на Косову и Метохији. У свима је, као Хришћанин, задивљено клечао.
 „Тек сам овде осетио шта је духовност, која је изнад свих знамења“, рекао нам је после путовања на Косово.
„Бог види, али чека“, одговорио би мајору Бинелу руски писац Лав Толстој.

недеља, 29. јануар 2017.

БРАВО СРБИЈО! Сјајан успјех Јоване Прековић!



Млада каратисткиња "Књаза" из Аранђеловца Јована Прековић
је остварила велики успјех освојивши златну медаљу
на Карате 1 Премијер лиги "Париз опен" у категорији до 61 кг.


Прије финала Јована је забиљежила седам побједа
и то побиједивши европске и свјетске шампионке,
а у финалном мечу Јована је
у сваком сегменту била активнија и доминантнија
у односу на своју противницу Цобан Мерве из Турске. 

Ово је историјски успјех јер никада до сада такмичар 
из Србије није освојио златну медаљу на "Париз опену".


Јована Прековић посједује свјетски квалитет,
а ово ни изблиза није њен максимум. Сви наредни планови
и жеље биће усмјерени само ка једном такмичењу,
а то су Олимпијске игре у Токију 2020. године.


субота, 28. јануар 2017.

БРАНКО МИЉКОВИЋ - За сјећање и памћење!


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Бранко Миљковић
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године



- Године 1953. одлази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. 



Живио је само 27 година.


Бранко Миљковић, је био један од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека. Почео је да пише као средњошколац, а 1957. године објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим". 

Био је лиричар снажног интлектуалног погледа на свијет. Изузетне вербалне инвенције, ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева поезија је заокупљена феноменом смрти и нестајања. 

Написао је збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв  која светли", "Песме" и "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем). 

Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.

29.01. су: Часне вериге светог апостола Петра


Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.

И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

Ово је Босна и Херцеговина.

  ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају. 

Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко фабрикује такве истине? Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини. 


Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 

Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат'". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије РБиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије РБиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.


Војска РС их је касније мртве извукла и покопала скупа. 

Касније је Адмирин отац ексхумирао Адмиру и покопао је гдје је мислио да треба, тамо на муслиманском гробљу. 

Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске.

Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 25. година, откако је БиХ постала каква таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита "А гдје је ту печат!?".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт, доведена у везу са терористима из јединице "Шеве" Службе државне безбједности тзв. РБиХ.


Бошко и Адмира покушали су, на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у, и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве" Неџад Херенда и Драган Шошић пуцајући, како је Гараплија свједочио, са зграде "Стелеxа" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”.


Иако се Херенда и Шошић доводе у везу са, поред овог, са још два ратна злочина они никада нису процесуирани од стране  било којег тужилашта у БиХ, заправо против њих никада тужилаштво није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријаељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Терориста Херенда живи у Гронингену. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!

Такођер, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ већ је, парадоксално, запоселн као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем, у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.


А о покојној Адмири и покојном Бошку ни ријечи. То је та Босна и Херцеговина.

петак, 27. јануар 2017.

Dodik: Logor "Silos" u Sarajevu imao je sve elemente zloglasnog "Aušvica"

Dodik: Logor "Silos" u Sarajevu imao je sve elemente 
zloglasnog "Aušvica"
 BANJALUKA - Predsjednik RS Milorad Dodik izjavio je danas, povodom Međunarodnog dana sjećanja na žrtve Holokausta, da zarad budućih generacija nijedna žrtva nacističkih koncentracionih logora nikada ne smije biti zaboravljena. 

"Na ovaj dan treba da se prisjetimo svih žrtava fašizma sa željom da se takvo zlo više nikada ne ponovi. Naša obaveza je da sadašnje i buduće generacije učimo da takvo zlo nikada nikome ne smije da se čini, te da ukažemo koliko su važni ljudski život, dostojanstvo, sloboda i mir", istakao je Dodik. 

Podsjetivši da su Srbi drugi narod po broju stradalih u nacističkim i ustaškim logorima u Drugom svjetskom ratu, predsjednik Srpske je naveo da je na današnji dan 1996. godine, dva mjeseca nakon što je potpisan Dejtonski mirovni sporazum, zatvoren i koncentracioni logor "Silos" u Tarčinu kod Sarajeva, u kojem je bilo zatočeno više od 600 srpskih civila. 

"Prema svjedočenjima bivših zatočenika, logor 'Silos' imao je sve elemente zloglasnog logora 'Aušvic' iz Drugog svjetskog rata i to treba da bude opomena da je fašizam kao ideologija, nažalost, bio prisutan i tada što se u budućnosti nikada i nigdje ne smije ponoviti", poručio je predsjednik RS. 


Međunarodni dan sjećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine UN u znak sjećanja na dan kada je 1945. godine oslobođen Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji logor smrti u porobljenoj Evropi.

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 28.1. умро је пјесник
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ




Злогласно мучилиште Срба "Силос" затворено на Светог Саву


Концентрациони логор у Тарчину код Сарајева закатанчено 27. јануара 1996. године. Било заточено више од 600 Срба, а 24 умрло због тортуре и мучења глађу

На данашњи дан 27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

27. јануара на Светог Саву прије 21 годину распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора Силос у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.



Логор је отворен 11. маја 1992. године, 
а затворен је истог датума кад и злогласни 
фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.


Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким 
тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су 
из логора Силос почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су 
утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 

У међувремену, од завршетка рата па до данас,
због стравичних мучења преко 200 логораша је
широм ове планете умрло,
од Аустралије, Америке, Европе, Србије
и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,
јер никада нису добили прилику да пред било којом
правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.


С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

Али она је звијер у људској кожи 
и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 
и да хашки казамат пуни Србима.
---------------------------------------------------------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!